NIKO ILI NEŠTO

DVADESET OSMO POGLAVLJE

3. februar 2003. godina Beograd

Ušli smo u auto i krenuli ka kući one žene koja mi je prvobitno pomogla. Iskrena da budem, nisam imala neke preterane nade za sve ovo. Imala sam neki loš predosećaj. Sedela sam na zadnjem sedištu i sve vreme ćutala. Gledala sam u pod automobila, te nisam ni primetila kada smo došli do odredišta.

Opet na onom mestu. Gledam u kuću na kraju puta, dok sam u stomaku imala jako loš osećaj. Odlazim niz put, a on kao da se produžavao. Hodam i imam osećaj kao da sam na nekoj pokretnoj traci.

Posle petnaest minuta, stižem do kuće, i naravno, ono čega sam se bojala. Plakata žene iz te kuće, a kuća zapečaćena od strane policije. "Šta se desilo?", pitao me je Novak, koji se odjedanput pojavio iza mojih leđa. "Izgleda da se nešto desilo.. loše.", rekla sam. "Hajde kući. To je što je.", uzeo me je za ruku i krenuli smo ka kolima.

"Brate! Imam pitanje!", rekao je Novak, kada je video čoveka koji je šetao pokraj puta. "Izvol'te, brate. Šta ti treba?", pitao ga je. "Žena.. ona iz one kuće.. šta se desilo.. kad?", pitao ga je. " Aa.. Ljubinka? Ona proročica?", pitao nas je, a Novak je klimnuo glavom. "Ubio ju je lopov. Samo je ušetao u kuću, hteo da uzme pare i zatim hitac iz pištolja. Jadna žena.", rekao je, a zatim skinuo kapu sa glave.

"Jesam ti rekla da nema ništa od toga?", rekla sam. "Hteo sam da probamo, ali vidiš, ništa.", izgovorio je, a zatim upalio motor i krenuo kući.

Tada mi se dogodila crna rupa u mislima. Samo mi je sledeća scena bila u psihijatrijskoj bolnici, u krevetu. Ustajem i gledam u vrata, a na vratima psihijatar sa kojem sam se susrela nekoliko puta do sada. "Koleginice, Vi ste budni?", rekao je ušetavši u sobu. "Kakav je osećaj nakon što ste umalo ubili muža?", pitao me je. Pogledala sam ga zbunjeno. "Nije moguće.. nisam to učinila!", rekla sam nervozno. "Haha.. pa vidiš, očito jeste.", ustao je, stao pokraj prozora i zapalio cigaru. "Policija traži da te ispita.. nismo mogli maločas, jer si bila agresivna.", na vrata je ubrzo ušetao visoki policajac. "Ona je, šerife.", rekao je psihijatar. "Polazi sa nama.", rekao je policajac, a zatim me izveo napolje.

Agresivno me je vukao, dok smo prolazili hladnim belim hodnicima. "Pustite me! Nisam ništa uradila!", drala sam se, a glas mi je odzvanjao hodnicima. "Tako govore svi psihijatrijski slučajevi, Malbašićeva.", rekao je policajac, nakon što me je prisitnuo za ruku. "Malbašićeva? Ne znate ni prezime da mi pogodite. Znate, već godinu dana sam udata, a prezime sam promenila. Eto Vaše profesionalnosti!", stigli smo na izlaz, a on me je prostrelio pogledom. "Da sam ja Vaš muž, nakon ovoga bih se razveo od Vas. Zato sam ti naglasio devojačko prezime.", rekao je, a zatim me snažno povukao ka vratima.

Ušla sam u policijska kola, a zatim smo krenuli ka policijskoj stanici. Bila sam itekako zbunjena, nisam bila svesna ničega. Plašila sam se Novakove reakcije, kada me bude video.

"Zašto ste to učinili?", sedela sam prekoputa krupnog, sedog čoveka, koji me je posmatrao ispod naočara. "Nisam.", rekla sam tiho. Cinično se nasmejao, skinuo naočare, a zatim me pogledao. "Jesi. Mogla si da ga ubiješ!", rekao je. "Dokažite mi to. Dajte dokaz da sam pokušala da ubijem čoveka kog volim!", počela sam da se derem, a zatim i da plačem. "Skočila si na njega bez razloga! Čovek je izgubio kontrolu nad vozilom i udario je kolima u drvo. Pošla si nepovređena, a on sa polomljenom nogom, pocepanom glavom, usnom.", gledala sam bledo u njega.

Čitav dan sam provela u policiji. Ispitivanja, ubeđivanje u nešto u šta nisam verovala, i na kraju - odredili su mi šestomesečni boravak u psihijatrijskoj ustanovi.

Majka juri ka meni, otac je pridržava. "Kako te nije sramota?! Šta nije u redu sa tobom?!", drala se na sred hodnika policije. "Sramota me je što sam ti majka! Idiote! Sram da te bude za sve! Mrtva sam za tebe!", odjekivalo je hodnikom, dok sam sa lisicama stajala na sredini hodnika, zajedno sa policajcem. Suze mi liju niz lice, dok se u meni sve cepa.

Policijska kola su me vozila ka ustanovi, dok sam ja samo razmišljala da li je Novak dobro. Posmatram mračne ulice gledajući kroz prozor. Pred očima mi je mutno od suza. Želela sam da nestanem sa lica zemlje. Da me niko više ne vidi. Da se niko ne maltretira pored mene, sa mnom.

Izvode me iz auta, i vode me unutra, a zatim odvode do sobe. "Ovo je Vaša odeća.", rekla mi je doktorka. Ulazim kupatilo i presvlačim se. Gledam se u ogledalo. Ne prepoznajem samu sebe. U sebi vidim monstruma. U sebi vidim poremećenu osobu koja ne zna šta će sa sobom. U sebi vidim, ono što mi je majka rekla - idiota.

Izlazim iz kupatila, a čeka me hladna soba, sa jednim krevetom i komodom pokraj kreveta. Sedim na hladan pod, ruke stavljam na kolena i krećem da plačem. Bilo mi je izuzetno teško. Želela sam da se sve vrati u normalu, iako sam znala da nije moguće.