NIKO ILI NEŠTO

TRIDESETO POGLAVLJE

17. oktobar 2003. godina Beograd

Šetam gradskim parkom, po izuzetno svežem, ali lepom danu. Želela sam da iz sebe izbacim sve piteškoće koje su se desile u proteklih par meseci, ali uzalud. Osećala sam da me ta ista poznata senka svugde prati. Da, senke se pojavljuju i dalje, nisu ni prestale. Bile su tu tokom mog boravka u bolnici, i nakon izlaska iz nje, samo nisam imala one halucinacije, i snovi su bili retki.

Park je bio pun dece i odraslih, šetali su i uživali u oktobru, a i u jesenjim danima. U daljini, primetila sam veoma poznatu figuru, kako šeta sa detetom. Posmatrala sam Novaka i Dušana iz daljine kako šetaju parkom, srećni i radosni. Suze su mi se napunile u očima. Sela sam na klupu i posmatrala ih par sekundi.

Kao luda sam trčala ka njima. Morala sam da vidim Dušana, da prosto vidim kako je on. "Novače!", on se okrenuo i zatim me pogledao, nasmejao se i sa Dušanom pošao ka meni. "Dušane, pozdravi mamu.", dete se nasmejalo i mahnulo mi je. Novak mi je prišao i snažno me zagrlio. "Jesi dobro, ti?", pitao me je, zabrinuto. "Jesam.", rekla sam tiho. "Vrati se kući, molim te.", rekao mi je, a oči su mu se napunile suzama. "Ispao sam kreten! Moramo da rešimo sve ovo. Nemanja će nam pomoći, znam da si kod njega.", rekao mi je, a zatim smo oboje krenuli da plačemo kao nikada do tada.

20. oktobar 2003. godina Beograd

Napokon sam se vratila kući. Srećnija no ikad. Opet smo nas troje bili srećna porodica i iskreno sam verovala da će sve nadalje biti u redu i da ćemo sve uspeti da rešimo. Napokon sam dobila volju za borbom.

Nemanja je otišao na poslovni put, van Srbije, trebao se vratiti u januaru, što bi značilo da borbu zvanično nastavljamo tada.

Novak i ja smo sedeli pridveče u kuhinji, sa hrpom papira, olovkama i pravili smo hronologiju svih događaja, u periodu od 2000. do 2003. godine, to jest, do danas.

Kada smo završili čitavu listu, sabrali smo utiske. Morali smo da odgonetnemo ko je glavni krivac za sve ovo.

"Moram nešto da ti ispričam.", rekla sam Novaku. "Reci?", rekao mi je, nakon što je spustio naočare na sto. "Bila sam u kući pre par meseci.. sve je porušeno. Staklo izlomljeno, prozori okovani, stepenice izlomljene, a u podrumu.. Nemanja i ja smo videli nekoga.", pogledao me je zbunjeno. "Koga?", pitao me je. "Nemam pojma. Bila je žena u pitanju. Nosila je masku, nisam mogla da provalim ko je.", rekla sam. "Sumnjaš li u nekog?", pitao me je. Klimnula sam glavom. Imala sam sumnju u jednu osobu, a i osećaj da će uskoro sve izaći na videlo.

Sedeli smo čitave noći i ćutali. Niko reč nije progovarao. Samo smo sedeli, gledali u jednu tačku i pravili plan za dalje. Čim se Nemanja vrati, nešto ćemo da činimo. Sad, šta će i kako će, pitanje je, ali moraće da se reši. Ne želim nikoga da mučim i nikome da stvaram probleme.

"Idem da legnem.. umoran sam.", Novak je prekinuo tišinu, poljubio me u glavu i otišao gore. Čitavu noć sam provela u kuhinji, sedela sam na stolici i razmišljala.

Zaista retko kome treba verovati. Smatram da je osoba koja mi je sve ovo učinila, neko ko je meni u jednom delu života bio blizak.

Bile smo poput sestara. Njena i moja majka su bile izuzetne prijateljice, još iz srednje škole. Naravno, očekivalo se i od mene i od nje da nastavimo druženje i učinile smo to. Bila sam uvek uz nju, i u dobru i u zlu. Znala sam da zbog nje upadnem u probleme, ali sam nju iz njih uvek vadila.

Najveći problem između nas dve je bio taj kada je ona počela da izlazi sa mojim bratom, nešto malo pre njegovog odlaska u Švedsku. Mene je krivila što su oni na kraju raskinuli, a to me je lomilo u komade.

Krenule smo na fakultet. Tada je i sve počelo sa mojim problemima. Ona je uvek bila misteriozna, u neku ruku. Često bi vreme provodila van kuće, a kada je tu, samo bi po kući "prosipala" neku negativnu energiju.

Znam da mi je ona sve radila iza leđa, ali sam htela da je na kraju uhvatim na delu. Mislim sa je ona bila u podrumu kada smo je uhvatili. Znam njenu figuru, kosu i njenu visinu. Znala sam da je ona glavni krivac za moje stanje.