NIKO ILI NEŠTO

DEVETNAESTO POGLAVLJE

13. septembar 2001. godina Beograd

"..sutra hvatam avion.. uostalom.. pored mene, dolazi još jedna osoba.. želi da vas upozna..", pričala sam sa majkom te noći na telefonu. "Važi, sine.. jesi mi dobro ti?", pitala me je. "Dobro sam, mnogo toga lepog se desilo u proteklo vreme. Pričaćemo o svemu kad se vidimo.", izgovorila sam srećno. "Važi, majkino... moram da prekinem.. Lea se probudila.. vidimo se sutra, sine.", spustila sam slušalicu i završila razgovor, te nastavila da pakujem stvari u torbu.

"Evo me! Podigao sam ti pasoš.", rekao mi je Novak nasmejano sa vrata. "Hvala ti. Evo ja završavam pakovanje.", prišao mi je i pomogao. Za pola sata je sve bilo spakovano, a nakon toga, otišli smo u moj stari dom, kako bismo Tamari odneli mačku, da je čuva naredne dve nedelje dok smo mi van zemlje.

"Lepo se provedite, šalji razglednicu kad stigneš!", nasmejala se Tamara, dok joj pružala Keli. "Vidimo se za dve nedelje!", rekla sam Tamari, koja je u tom momentu ulazila u kuću. Kada sam ulazila u kola, prvo što sam primetila na prozoru bila je Natalija. Gledala je u automobil, a zatim, kad je primetila moj pogled, sklonila se sa prozora.

"Jesi okej?", pitao me je Novak dok sam ulazila u auto. "Jeste, jeste.", upalio je kola, a mi smo krenuli ka stanu. Vozili smo se petnaestak minuta do našeg stana. U kolima je bilo jako toplo, te me je umor savladao u kolima. Htela sam da se uspavam, ali me je Novak potapšao kolenu. "Kući smo, razbudi se.", pogledao me je, nasmešio se i namignuo.

Ubrzo smo bili u stanu. Ja sam par minuta nakon dolaska samo skočila u krevet i zaspala, dok je Novak završavao sa pakovanjem. Bila sam nervozna zbog susreta sa roditeljima.. upravo zbog otkrivanja nečeg, za šta niko osim nas dvoje, mene i Novaka, nije znao.

14. septembar 2001. godina Beograd

"Čoveče.. pazi, pašćeš!", jurila sam za Novakom na aerodromu dok se on vozio na koferu, što je umalo par puta rezultiralo padom. Ljudi su nas sa čudom posmatrali, ali nas nije bilo briga, ponašali smo se kao deca, i bilo nam je lepo, smejali smo se i bili smo izuzetno radosni.

"E vidiš.. napokon ti vidim osmeh na licu.", rekao je nakon što je sišao sa kofera. "Naravno, kada gledam čoveka od 28 godina koji se ponaša kao dete od 8.", šaljivo sam mu rekla, te prasnula u smeh. Pogledao me je "ljutito", te ponovo seo na kofer i vozikao se do pasoške kontrole. Smejala sam se čitavog puta. Zaista sam bila istinski srećna.

Seli smo kako bismo čekali avion. Napolju je uveliko bio mrak, pola sata pre ponoći. Posmatrali smo avione kako poleću, i odlaze u nebo, to nam je bila i jedina zanimacija koju smo imali.

"Nekad poželim da sam pilot.", iz čista mira je rekao Novak, nakon čega je naslonio glavu na moje rame, prekrstio ruke, levu nogu stavio preko desne i dok mi je njegova plava kosa golicala lice. "Zašto? Šta je toliko fascinantno kod pilota?", pitala sam ga zbunjeno. "Iskreno.. ne znam. To mi je bila prva misao koja mi je pala na pamet.", nakon te rečenice, okrenuo je glavu i počeo da se smeje. Šakom sam se lupila i glavu. "Nemam komentara.", rekla sam i nasmejala se glasno.

15. septembar 2001. godina Švedska (Geteborg)

Jedan sat posle ponoći. Napustili smo aerodrom i prvo što smo uradili je to da smo uhvatili taksi. Čim smo ušli, taksista nas je pozdravio na engleskom, rekla sam mu adresu i on nas je polako vozio ka tamo.

"I? Kako će reagovati?", pitao me je tiho. "Ne znam. O tome sam razmišljala čitavu noć.", rekla sam, gledajući u prozor i posmatrajući zvezde na nebu, kao i brojne kuće koje su se nalazile u ovom malom gradu.

Kada smo stigli ispred zgrade, izvukli smo kofere iz kola, zahvalili se vozaču koji je nakon toga otišao. Gledala sam u prozor stana moje porodice, koji je bio prekriven tamno plavom zavesom. Ušli smo u zgradu, zatim i u lift, koji nas je odveo do sprata.

Pozvonila sam na vrata, a njih je otvorila Laura. "Kaja!", rekla je, ne tako glasno, kada me je videla. Pričale smo par minuta, dok je za to vreme Novak razgledao stan. "Gde je mama?", pitala sam je tiho. "Spava.. ja sam jedino budna.. zbog Lee.", rekla mi je. Bilo mi je drago što smo uspele da se sporazumemo. Razgovarale smo čitavo vreme na engleskom, ali smo imale obostrano razumevanje za svaku reč. "Sedite. Skuvaću vam kafu.", izuli smo se, a ja sam nakon izuvanja otišla u dečiju sobu.

"Zdravo, pile.", rekla sam, nakon što sam prišla do kreveca svoje bratanice. Čim sam je ugledala, ugledala sam i crte lica svoga brata. Mnogo je ličila na njega. Ona se smejala, a ja sam počela da plačem od sreće.

"Sine.. zdravo.", rekla mi je majka, čim me je ugledala. "Mama!", pritrčala sam joj u zagrljaj. Osetila sam neverovatnu toplinu u srcu kad sam je zagrlila. Nedostajao mi je njen zagrljaj. "Tata, Viktor.. na poslu su?", pitala sam je dok smo izlazile iz sobe. Klimnula je glavom, zatvarajući vrata. "Jesu.. u trećoj su smeni..", rekla je, pre nego što je nastao muk.

"Dobro veče...ko si ti.. ako mogu da znam?", pitala je majka gledajući zbunjeno u Novaka. On i ja smo se gledali par minuta, nakon čega je on tiho izgovorio: "Ja sam suprug Vaše ćerke.".