NIKO ILI NEŠTO

ČETRNAESTO POGLAVLJE

17. maj 2001. godina Beograd

Moj dvadeseti rođendan. Niko se nije setio da mi je rođendan tog dana, osim mojih roditelja koji su mi poslali telegraf, sa nešto malo novca kako bi mi pripomogli finansijski.

Kako je toplo, majsko jutro svanulo, smatrala sam da je došlo vreme za promene. Fakultet mi je definitivno krenuo nizbrdo. Pala sam mnoge ispite, izgubila koncentraciju na predavanjima i prosto, nisam osećala neku preteranu potrebu za daljim školovanjem. Iako sam, iskrena da budem, tokom detinjstva žudela da jednoga dana postanem psiholog, za to sam izgubila želju vremenom.

Prvo mesto na koje sam otišla toga dana, bio je fakultet, zajedno sa papirima za ispisivanje, i ostalim dokumentima. Sve papire sam u jednom danu rešila, i zvanično više nisam bila student.

Sledeće mesto gde sam otišla bila je gradska biblioteka. Nakon Daničine smrti, ostalo je jedno slobodno radno mesto. Ponela sam CV, i prijavila se za posao gradskog bibliotekara. Poziv, odobrenje ili odbijanje, trebala sam da dobijem u narednim danima.

Otišla sam usput do prodavnice, kupila čaj koji najviše volim, neku hranu i nakon svega toga otišla kući.

Napunila sam kadu, i nekih sat vremena sam boravila u njoj. To me je dosta opustilo, osećala sam se odlično, za razliku od prethodnih dana.

Nakon svega, umotala sam kosu, obukla odeću za spavanje, te i otišla u kuhinju. Otvorila sam kolač koji sam kupila u prodavnici, zabola sveće sa brojem dva i nula, zapalila i rekla: "Neka mi je srećan rođendan.", dunula sam u sveće, ugasivši ih, a nakon toga, stavila sam čajnik na šporet i čekala da se skuva čaj.

Polako sam koračala ka dnevnoj sa čajem u ruci, te i primetila pismo na stolu. Pažljivo sam ga otvorila i shvatila da je pismo Nemanjino.

"Srećan rođendan, Kajo", bile su jedine reči ispisane na papiru. Kad smo već kod naglih promena toga dana, uzela sam papir, izašla napolje i zapalila ga. Ne treba mi u životu čovek koji će mi se javiti na svaka tri meseca, neko ko je otišao od mene kada mi je bilo najteže. Od pisma je ostao pepeo. Osećala sam se dosta bolje i mirnije. Ušla sam u kuću i sela na kauč kako bih popila čaj. Trebao mi je mir, i uživala sam u njemu.

20. maj 2001. godina Beograd

U ranim jutarnjim časovima, dobila sam poziv iz biblioteke. Primljena sam na radno mesto, što mi je bilo jako drago. Trebala sam da počnem da radim već sutra, u popodnevnoj smeni.

Od sedam sati ujutru sam već bila na nogama, te sam čitavo jutro provela u dnevnoj sobi, čitajući knjigu. Jutarnji mir mi je prekinula Natalija, koja je u dnevnu sobu hitro uletela, vidno besna.

"Šta radiš više ti? Šta praviš od svog života?", gledala me je besno, dok sam ja mirno sedela i gledala u nju, hladno. "Šta ja to radim?", pitala sam je zbunjeno. "Ispisala si se sa fakulteta! Ne znam šta izigravaš, više. Mnogo si se promenila u poslednje vreme, šta nije u redu sa tobom?!", pitala me je, i dalje besno i ljutito. "Sa mnom ništa nije, a znaš, nekad moraš doneti neke odluke u životu, i nekad treba dosta toga promeniti.", besno je prosiktala. "Znaš šta, ako si se ispisala, zašto ne odeš nazad kući, nego nama smetaš ovde?", rekla mi je, a te reči su mene slomile, te sam uplakano utrčala u sobu, iz koje nisam htela da izlazim čitavog dana.

Osećala sam se povređeno, ali, ipak, šta ako je u pravu? To pitanje mi se motalo po glavi čitave noći, te te noći i nisam oka sklopila.

21. maj 2001. godina Beograd

Prošla je ponoć. Ležala sam u tamnoj i hladnoj sobi, u krevetu, te uzela da crtam nešto kako bih se opustila. U jednom momentu, dobila sam osećaj da me neko posmatra. Okrenem se, u tom mestu gde sam mislila da je nešto bilo. Bilo je to prekoputa mog kreveta. Ustala sam iz kreveta, te tiho išla prema tom mestu. Nikog nije bilo, ali sam u tom mestu osetila neverovatnu hladnoću, a i miris parfema, ženskog.

Vratim se tiho u krevet, a tada se Tamara probudila. "Kajo, jel'sve u redu?", klimnula sam glavom, i sela u krevet. Ona je sela i gledala. "Izvini zbog onog danas..", rekla mi je tiho. "Nisi ti kriva.. uostalom, u pravu je. Ne planiram više da smetam. Dosta je bilo.", prišla je mom krevetu i sela na njega. "Zaista ideš?", pogledala me je upitno. Klimnula sam glavom. "A ne, ne! Ne može tako! Ja ti ne dozvoljavam!", uzdahnula sam. "Moram.. imam dosta problema u poslednje vreme. Moram malo da očistim mozak.", zagrlila me je. "Znaš da sam tu, šta god da ti treba.", rekla mi je, a nakon toga se vratila da spava.

Do sedam ujutru sam bila budna, a nakon toga me je napokon savladao san, te sam uspela da odspavam jedno dobrih tri sata. Smena mi je počinjala u 12, a završavala se u 8 uveče. Oko 11 sam počela da se spremam, obukla sam belu košulju i bež pantalone, opeglala kosu, našminkala se, uzela tašnu i izašla bez pozdrava.

Na posao sam otišla autobusom i tamo sam bila par minuta pre početka smene. Čim sam došla, ostavila sam stvari i sela za radni sto.

"Da li je sve u redu?", pitala me je koleginica, dok je stajala ispred mog stola. "Jeste, sve je u redu, hvala na pitanju.", rekla sam sa osmehom na licu. "Aleksandra, drago mi je.", pružila mi je ruku, dok se predstavljala. Pružila sam ruku i ja, izgovorivši svoje ime, a nakon nekoliko minuta pričanja, pitala sam je. "Da li znaš nekog da izdaje stan, blizu biblioteke bi mi bilo poželjno?", pitala sam je, a ona je neko vreme razmišljala. "Nisam sigurna.. ako saznam nešto, reći ću ti, ako ti nije hitno, naravno.", klimnula sam glavom potvrdno, a ona je otišla. Čitava smena je prošla u sasvim normalnom redu.

Nakon posla, odlučila sam da svratim do Nemanjinog bivšeg stana. "Verovatno su ga već izdali, ali vredi probati.", rekla sam, a kada sam došla do vrata, shvatila sam da se još uvek izdaje. Zapisala sam broj na papiriću i otišla kući.

Možda je kuća kriva za sve ovo što se dešava. Dosta stvari se desilo u toj porodici, a od mnogih me i dalje hvata jeza. Verovatno će biti bolje ako odem odatle, možda i prestane sve, možda ponovo osetim istinsku sreću, nakon dužeg vremena.