NIKO ILI NEŠTO

DVADESET DRUGO POGLAVLJE

30. septembar 2001. godina Beograd

Dan pre smo se vratili u Srbiju. Iskrena da budem, prijao mi je odmor u Švedskoj, iako sam u početku imala problema, kasnije je sve proteklo dobro, i vratili smo se sa brdo uspomena.

Dan posle povratka, otišla sam u svoj stari dom po Keli. Zazvonila sam na vrata, a na njima se pojavila Tamara zabrinutog lica. "Šta se desilo?", pitala sam je, a ona je počela da jeca. "Keli je juče pobegla.. ne znam kako, ne znam gde.. izvini.. izneverila sam te..", bez reči sam otišla sa praga i otišla u pravcu kola. Oči su mi bile pune suza, a mozak mi uopšte nije radio. "Kako je moguće? Gde je? Zašto?", milion misli po glavi, a nijedan odgovor.

Ulazim u stan, a Novak me zatiče dok sam prolivala najgore suze, jer sam Keli volela previše, i bila mi je velika pomoć tokom brojnih brodoloma.

Čitav dan sam provela u suzama. Nisam znala šta me je snašlo. "Naći ćemo je, ne brini. Tu sam da ti pomognem.", govorio mi je Novak. Iako sam ga slušala, u dubini duše sam imala osećaj da je više nikada neću videti, što me je slomilo.

3. oktobar 2001. godina Beograd

Nakon dužeg vremena sam se vratila na posao. Malo sam proteklih dana razbistrila misli, ali sam i dalje žalila što verovatno nikad neću videti Keli. Svako jutro dok pijem kafu na terasi, iskreno se nadam da će mi doći u krilo i da ćemo tako provesti čitavo jutro - ali lažem samu sebe. Nema je. Prosto, ko zna gde je.

"Izvolite.. članska karta vam ističe u ovo vreme sledeće godine. Doviđenja!", rekla sam ženi koja je upisala dete u našu biblioteku. "Ćao, Kajo.", podižem glavu i vidim Nemanju. "Šta ćeš ti ovde?", pitala sam ga, dok me je posmatrao nemo. "Došao sam da te vidim.. vratio sam se u Beograd..", rekao mi je tiho. "Super za znati..", rekla sam dok sam uzimala gutljaj kafe. "Izvini! Ispao sam idiot! A zar stvarno moraš da se prema meni toliko bezdušnički ponašaš?", rekao je, a nakon izgovorene rečenice, primetio je burmu na mom prstu. "Kad? Šta sam propustio?", pitao me je. "Dosta toga..", rekla sam. "A za kog?", podižem glavu i u njegovim očima vidim razočarenje. "Nije bitno.", rekla sam mu, sa jako hladnim i bezdušnim stavom.

Stajao je tako nekoliko minuta. "Pazi... ako želiš da se učlaniš, došao si na pravo mesto, a ako ne, možeš slobodno da prošetaš do svoje kuće. Nije mi problem!", rekla sam iznervirano. U tom momentu je na vratima ušetao Novak. Pozdravio me, a zatim primetio Nemanju koji je i dalje zurio u mene. "Otkud ti? Šta ćeš ovde?", pitao je Nemanju. "Šta ćeš ti ovde?", pitao je Nemanja. Zbunjeno sam sedela posmatrajući obojicu, koji su se očigledno znali.

"Ništa mi jasno nije! Šta se događa?!", pitala sam dok sam gledala obojicu. Nemanja je išetao napolje besno, a Novak me je posmatrao nemo.

"Ti njega znaš?", pitao me je. "Išli smo na faks zajedno.. ispisao se nedugo zatim.", sedeli smo na stepenicama dok smo razgovarali o Nemanji. "A ti? I ti ga znaš ili?", pitala sam. "On mi je brat od tetke.", rekao je. "Moj deda.. Dimitrije.. imao je sestru. Ona je rodila moju tetku, a tetka je rodila njega. Nikad nismo bili preterano bliski, ali ga znam. Zato sam se i začudio što ga vidim.", rekao je.

U glavi mi je bilo milion misli. Spustila sam pogled na beton i ćutala nekoliko minuta. Novak me je pomazio po kosi, zatim ustao. "Idem ja.", rekao mi je, a zatim nestao u daljini. Pratila sam ga pogledom dok nije skroz nestao, a zatim sam osetila suzu koja mi se slivala niz obraz. Ušla sam unutra i sela za sto. Brisala sam suze rukavima.

Kraj radnog vremena je brzo došao. Kući sam se vraćala teturajući se. Čitavog dana mi nije bilo dobro. Jedino što sam želela jeste da legnem u krevet i zaspim, ništa više.

"Stigla sam!", rekla sam poluglasno, šetajući do dnevne sobe. Novak je spavao na kauču. Pokrila sam ga ćebetom i otišla do kupatila. Stala sam pokraj ogledala i posmatrala bledo lice. Oči su mi bile modre, usne suve i popucale. Nisam znala šta da činim više sa sobom, ovo više nije išlo na dobro.