NIKO ILI NEŠTO

PETNAESTO POGLAVLJE

4. jun 2001. godina Beograd

Jutarnja kafa na terasi, divan početak dana, iskrena da budem. Počela sam dosta produktivnije da živim otkako sam otišla iz kuće. Buđenje u 7 ujutru, učinilo je da se dosta bolje osećam.

Sedela sam na terasi dobrih dva sata, a u jednom momentu se Keli popela na moje noge, i tako smo sedele dok nije došlo vreme za spremanje za posao.

Na posao sam došla na vreme, sela za sto i počela sa radom. "Zdravo, Kajo.", podigla sam glavu, prepoznavši muški glas. "Zdravo! Mnogo mi je drago što te vidim!", ustala sam i zagrlila Novaka, koji je stajao ispred mog stola, sa ogromnim osmehom na licu. "Hteo sam da te vidim. Nisam te dugo video.", rekao mi je, zagrlivši me još jedanput snažno.

"Kako si? Dosta toga se desilo u poslednje vreme..", rekao mi je, dok je palio cigaretu. Za vreme moje pauze, seli smo u jedan kafić, jer smo želeli da se iskreno ispričamo. "Počela sam ovde da radim.. napustila sam fakultet, nije to to.", rekla sam dok sam mešala kafu kašičicom. "Znam da si otišla iz kuće..", spustila sam kašičicu na salvetu. "Bliže mi je, i bolje ovde. Uostalom.. imala sam neke probleme... nije ni važno sada, uostalom.", sedeli smo i ćutali par minuta. "Ako ti je bilo šta potrebno.. znaš koga da zoveš.", rekao mi je, kada smo se rastajali i odlazili svako u svom smeru.

On je otišao kući, a ja sam se vratila na posao. Čitavog dana sam bila sa osmehom na licu, bilo mi je drago što sam videla nekog svog nakon dužeg vremena.

Oko pola devet sam bila kući. Presvukla se i otišla da spavam. Prva misao koja mi je bila u glavi kada sam legla bila je ta koliko mi se život promenio u poslednje vreme. Nisam se susretala sa čudnim stvarima dosta dugo. Sa tim mislima sam i zaspala.

Upravo te noći sam opet sanjala dosta čudan san. Bio je drugačiji od onih prethodnih, ali dosta jeziviji i odvratniji.

Bila sam u nekoj kući, dok sam ležala na hladnom parketu. Pogledom sam prešla preko cele sobe. Zidovi boje kajsije, stari šporet pokraj vrata sobe, na centru sto za ručavanje, i pokraj mene krevet.

Osećala sam se, nekako ošamućeno, kao da me je neko udario u glavu. Ustajem polako i stajem na noge, teturam se i dođem do vrata sobe.

Dugačak hodnik je bio poprilično mračan, a u njemu je odzvanjala dreka - vrisak žene i vikanje muškarca. Približim se vratima, odakle se sve to čulo. Provirim i vidim visokog crnog čoveka u maslinastom džemperu, i pokraj kreveta ženu, koja uplakano moli za pomoć.

Zaprepašćeno sam gledala celokupnu situaciju. Bilo mi je jasno šta se ovde događa. Ne znam kako, ali me je čovek primetio. Otvorio je širom vrata, i pokazao mi da uđem. "Ulazi!", izdrao se, dok je žena gledala u mene, sa nadom da ću joj nekako pomoći. Prišao mi je, jako blizu. Mogla sam da čujem kako drhti, nekako besno i ljutito. "Budeš li... ikom rekla.. bilo šta... završićeš kao ona! Jel'ti jasno to, bre?!", izdrao mi se u uvo. Klimnula sam glavom, a on je prišao ženi. "Zaslužila si ovo.. a i gore.. Jelisaveta.", shvatila sam o čemu se radi. Znala sam o kome je reč.

U tom momentu, nakon što je on izgovorio njeno ime, naglo sam se probudila. Sela sam na krevet, držeći se za glavu. Osetila sam neverovatnu bol u predelu glave.

Setila sam se priče one žene. Setila sam se da je Jelisavetin drugi muž vršio nasilje nad njom. Shvatila sam da svaki san koji sanjam o toj porodici, ima veze sa realnošću i prošlošću. U jednom momentu mi je zazvonio telefon. Bila je to moja majka.

"Sine, zdravo.. izvini što te budim..", rekla mi je, dok sam ja trljala oči, jer i dalje nisam znala gde se nalazim. "Nisi, mama. Budna sam.. šta se desilo?", čula sam jecaje preko slušalice. "Mama, jesi dobro?", nakon toga se, kroz suze nasmejala. "Čestitam, postala si tetka. Laura se porodila.", šokirano sam sedela na krevetu. "Šta? Nisam ni znala da je trudna?", rekla sam, a njena sreća se pretvorila u zbunjenost. "Viktor ti nije rekao?..Kajo? Kajo, jesi tu?..", pitala me je. "Tu sam, tu sam. Čestitaj mu u moje ime, a i ja da čestitam tebi i tati.", rekla sam, dok sam u sebi osećala neku vrstu tuge, jer mi niko nije preneo bilo kakvu vest o tome, ranije. "Hoću, sine. Kada bi ti mogla da dođeš kod nas, u Švedsku? Nismo se dugo videli.", pitala me je. "Videću.. avgusta možda.. zauzeta sam neko vreme.", nakon te rečenice, pozdravile smo se i završile razgovor.

Čitave noći sam provela, gledajući u jednu tačku. Nisam mogla ni oka da sklopim.