NIKO ILI NEŠTO

DEVETO POGLAVLJE

30. decembar 2000. godina Åre (Švedska)

Otac je otišao na sezonski odmor, te smo ugrabili priliku i otišli na skijanje, na jedno od najboljih skijališta ovde. To je značilo da ćemo napokon provesti vreme ponovo kao porodica, i da će nam se ovo putovanje utkati u sećanja, kao jedna od najlepših uspomena.

Na planinu smo došli dva dana nakon mog dolaska, a trebali smo da boravimo tamo do 3. januara. Što bi značilo, da ćemo ovde proslaviti Novu godinu, a onda se vraćamo u Geteborg gde ćemo provesti Badnje veče i Božić.

Viktor, Laura i ja smo uzeli opremu za skijanje, obukli skafandere i uputili se ka skijaškoj stazi. "Deco, stanite!", zaustavio nas je otac, dok je u nas uperivao fotoaparat, kako bi nas uslikao, kao u ona dobra stara vremena. Slike nam nije odmah pokazao, rekao je da će to učiniti uveče u hotelu, složili smo se, i otišli napkon da skijamo.

Skijali smo neko vreme dok nisam primetila da oko mene nema nikoga. Samo su bile jelke i sneg. Nije bilo ljudi, nije bilo žive duše, jednostavno. Okrećem se oko sebe i razgledam, i onda, ponovo. Nešto što sam mislila da mi se neće desiti dok boravim ovde. Napad panike. Najgori do sada. Ne mogu da dođem do daha, udaram se po grudima i osetim neopisivu količinu panike i bezrazložnog straha. Sa sve skijama padam na sneg, gde izgubim svest.

Sledeća scena je bila u obližnjem domu zdravlja. Otvaram oči, osmatrajući tu jednu sijalicu koja je na određenim intervalima treperila. Okrećem glavu, fokusirajući se na nju. Oko mene doktori, pričaju nešto na švedskom, dok ih ja nemo posmtram. U sobu ulazi majka, zajedno sa mojim bratom u panici.

"Šta se desilo?", pitala je majka uplašeno. Brat me je pronašao kako nepomično ležim na ski stazi. Čim je video, pritrčao mi je i odneo me u dom zdravlja. Niko nije znao da mi ovo nije prvi put, ali nisam htela nikoga da brinem, te sam prećutala sve to.

Nakon dva sata ispitivanja, otišli smo u apartman. Ležala sam na kauču, dok mi je majka rastvarala lek u vodi. "Kajo, evo ti lek sine.", popila sam lek i prislonila se na naslov kauča. Majka je sela pokraj mene, dok mi je milovala lice. Tata ulazi u sobu gledajući u sliku zaprepašćeno. "Šta je bre ovo?", rekao je sa povišenim glasom. Majka trči ka ocu, dok Viktor bledo gleda u sliku. Na desnoj strani slike bila je crna senka, a ne levoj - čovek u vojničkoj uniformi, a u centru mi, Viktor i ja. "Čovek nije bio tu! Kada sam slikao, sećam se, da ste samo vas dvoje bili! Plus, ko bi u sred planine, u sred 21. veka, nosio vojničku uniformu iz doba Drugog svetskog rata?", malo bolje osmotrim sliku. Lik čoveka je bio razmrljan, ali nekako stav, izgled mi je bio izuzetno poznat. Viktor je đeleo da promenimo temu, što smo i učinili, a ja sam s vremena na vreme krajičkom oka primećivala senku u pozadini. Zaboravili smo sliku. Pričali smo o svemu, samo ne o slici.

Legla sam oko 10 uveče, brzo sam se uspavala, a čim je san počeo, samo sam pomislila: "Au.. ne ponovo!". Ponovo ona poznata soba. Stolica u centru. Ja zavezana za stolicu. Na zidovima reči ispisane krvlju. Pod umazan. A sada sam čula nešto do sada nisam. Rakete, bombe i pucnjevi, van prostorije. Ponovo se kolebam na stolici, i po prvi put uspem da se oslobodim iz stolice. Ustajem, senka ulazi na gvozdena vrata, a ja potrčim, te stanem iza vrata, kako bih izbegla susret sa njom. Ona ulazi, te sve dublje ulazi u sobu, a ja hitro izađem na vrata, zalupivši ih.

Kada sam izašla napolje, susrela sam se sa mračnim i tamnim hodnikom. Bio je dugačak, a na desnoj strani, s vremena na vreme su se nalazila velika gvozdena vrata, kao i u sobi gde sam se ja nalazila, a jedna vrata su bila odškrinuta. Najglasniji vrisak se čuo iz prostorije, ali nije moglo ništa da se vidi. Nastavljam dalje, sve ostale sobe su bile zaključane, a zvuk pucnjave i bombi sve glasniji.

Kada sam stigla do vrata koja su bila u čelu, tu se i probudim. Bila sam u znoju, u suzama. Ponovo preplašena. Sedam na ivicu kreveta i gledam u jednu tačku. Nisam cele noći oka sklopila.

31. decembar 2000. godina Åre (Švedska)

Sedeli smo za trpezarijskim stolom. Niko ni reč ne progovara. Otac i majka su se u ranim jutarnjim časovima ozbiljno posvađali, oko nekih nebitnih stvari kao i uvek, ali je zbog toga, sada među svima vladala negativna energija.

Viktor je šalama hteo da razbije negativu, ali niko ga nije slušao. I ja sam bila u nekom svom svetu. Razmišljala sam ponovo o snu. Taman sam pomislila da je sve gotovo, ali sam se grdno varala. Tada je ponovo sve počelo. Samo još gore.

Te noći smo proslavljali Novu godinu. Čitavog dana nismo ništa radili, nismo smeli da ponovo idemo na skijanje, zbog mene, te smo sedeli u apartmanu, pokraj kamina, dok smo se spremali za ponoć.

Majka je pripremila bogatu večeru. Namestila sto i još par puta se prepirala sa ocem, ali su tokom daljih situacija bili u dobrom redu. Seli smo oko 11 uveče za sto, kako bismo jeli. Za razliku od jutra, sada je atmosfera bila dosta bolja. Smejali smo se i šalili.

Sedela sam paralelno od prozora, koji mi je u jednom momentu privukao pažnju. Na prozoru se pojavi velika šaka, koja je polako klizila ka staklu. Vrisnem, pomerivši stolicu od sebe. Viktor i tata ustadoše sa mnom, gledajući u prozor, pa u mene, u prozor, pa u mene. Viktor je prišao da me smiri, dok. sam se ja tresla, aludirajući da je na prozoru upravo bila šaka. Otac mi govori da nema šanse, apartman je na trećem spratu, te faktički nije moguće da se bilo ko popne i priđe prozoru. Smirim se malo, ali i dalje osećam neki nemir. I dalje me ubeđuju da nema ničega, da udahnem vazduh i da se odmorim.

Noć je prošla i tome da sam ja sedela na stolici gledajući u jednu tačku, majka i otac su se zabrinuto gledali s vremena na vreme, Viktor se vrteo po sobi, dok Lauri ništa nije bilo jasno.

Ponoć je bila blizu. Ali senka na prozoru je bila bliža. Gledala je u mene, a ja nemo u nju. Ona je okretala glavu, ja sa njom. Posmatrala me je. Gledala je u moju dušu i moje preplašeno lice.