NIKO ILI NEŠTO

SEDMO POGLAVLJE

10. Novembar 2000. godina Beograd

Ležim u krevetu, sklupčana. Čujem milion glasova, nerazumnih. Samo mumlaju - u nekom čudnom smislu. Mnogo je užasno zvučalo, kao da sam bila u najgorem horor filmu. Pred očima su mi bile takođe previše čudne slike. Bela pozadina, lete senke i crvena slova, gde nisam ništa mogla da provalim šta piše. Lete slova, senke, letim i ja - sve dublje u belu pozadinu, u bezdan.

Budim se, trljam oči, kao i svakog puta kada se probudim iz ovakvog odvratnog i užasnog sna. Gledam u komodicu i u telefon koji skakuće po komodi. Na njemu je bilo Nemanjino ime - uzimam telefon hitro i javljam se. "Izvini što te budim, jel' možeš da dođeš u grad? Hitno je!", uzimam prvu odeću koja mi je pala pod ruku, ulazim u kola, palim iz i krećem niz put. Zabrinuti Nemanjin glas mi je odzvanjao u glavi, trebali smo da se nađemo na Kalemegdanu. Bio je isuviše zabrinut, ne znam šta mu je bilo, nije želeo da razgovara o tome preko telefona.

Stižem na Kalemegdan. Parkiram kola i odlazim ka mestu gde smo trebali da se nađemo - ali njega nije bilo. Zovem ga, iznova i iznova, prvi poziv zvoni, drugi nema signala, treći telefon ugašen i četvrti, peti i svaki naredni da broj nije u funkciji. Šetam užurbano i zabrinuto od jedne do druge strane, u krug. Nije mi se uopšte javljao, a pričali smo pre nego što sam krenula. Zabrinuto ga zovnem i poslednji put, kad ono - javi se... "neko".

Pomerala sam slušalicu sa uveta jer je zvuk bio preglasan. S druge strane se čulo glasno šištanje i neko je uporno uzvikivao "Upomoć". Ulazim u kola i uputim se ka njemu. On mi otvara vrata, s osmehom na licu. "Otkud ti?", rekao mi je, dok su mi se oči punile suzama. "Otkud ja?", pitala sam ga dok se moje raspoloženje opadalo, gde sam osećala neverovatnu izdaju, jer sam smatrala da me je zafkravao, da se šalio sa mnom na taj način da se zabrinem, dotrčim do njega poput psa, dok on stoji na vratima, besramno posmatrajući u uplakanu mene kako stojim zabrinuto gledajući u njega jer mi se prvobitno nije javljao, kasnije je gasio telefon i vadio karticu iz njega, pa čim se setio da sam bila zabrinuta prilikom prvog razgovora, vraća karticu i izvodi fazone iz horor filmova. Neko moje gledište je bilo takvo.

Silazila sam niz stepenice sa suzama, trčao je za mnom dok sam ja odbijala da razgovaram sa njim. Na kraju, zaustavio me je i rekao da se smirim. Počnem da mlatim rukama u vazduh, a on gleda u mene preplašeno, kao da je ispred njega demon, a ne ja. Na kraju me je zgrabio, podigao sa zemlje. "Dete, smiri se!", rekao je dok sam ja i dalje gledala kao da mi se ceo svet srušio. Počela sam da se smirujem. Udahnem duboko, izdahnem i tako u krug.

U sledećem momentu sam sedela na njegovom trosedu, pokrivena ćebetom, sa podočnjacima do poda, dok sam sporo srkala čaj od nane. On je šetao u krug po stanu. Zastane na sekund, pogleda me, pa opet nastavi da maršira, u nekim momentima samo što nije pao zbog papuča koje su se klizale po laminatu. Smejala sam se zbog toga, dok me je on gledao i često ponavljao: "Smej se mojim mukama.", te se i on tu nasmeje.

Ispričam mu čitav događaj, dok se kroz prozor polako naziralo sunce, jer je već uveliko počelo da sviće. Kleo mi se da me ni u jednom momentu nije pozvao. Sedeo je čitavu noć za kompjuterom, dok je istraživao članke iz novina kako bi mi pomogao u mojim silnim problemima. Odlazio je po forumima, savetovao se sa drugim ljudima, šta da čini i kako da mi pomogne. Uzimam telefon da mu pokažem sve njegove pozive, a oni iščezli. Ni njegov jedan, ni mojih deset poziva nisu tu. Seo je pokraj mene, prebacivši ruku na moje rame, zatim i glavu. "Opusti se, biće sve u redu. Reši ćemo sve ovo - obećavam ti.".

Osetila sam da ne laže, te i osetila grižu savesti zbog moje pasivne reakcije, zbog toga što sam nasrnula na njega, što sam se svađala bez ikakvog razloga sa njim.

Doneo mi je jastuk i rekao da legnem i odmorim malo. "Kad ustanem, idemo u biblioteku. Moraću ovo sve nekako da završim. Ne mogu više ovo da trpim.", rekla sam mu dok sam trpela neverovatnu glavobolju. "Nije problem.", rekao je dok sam ja već spuštala glavu na jastuk. Čim sam je spustila, utonula sam u san. Ništa nisam sanjala, za divno čudo. Sledeće scene koje se sećam bila je da sam se probudila osetivši da neko pomera ćebe preko mojih ramena. Podižem glavu, vidim Nemanju koji me je preplašeno pogledao jer sam se naglo probudila, zbog čega se on zabrinuo.