NIKO ILI NEŠTO

OSMO POGLAVLJE

23. decembar 2000. godina Beograd/Švedska (Geteborg)

Dosta vremena sam provodila van kuće, spavajući kod prijatelja sa fakulteta ili kod Nemanje. Nisam želela da toliko dugo boravim u toj kući, jedino kad sam baš morala. Cimerke su se jako zabrinule za mene, ali ni sa njima nisam imala neki kontakt, jedino na fakultetu, ali smo retko kad komunicirale o privatnim stvarima.

Pitale su se šta nije u redu sa mnom, zašto me retko viđaju u kući, a i kad me viđaju, zbog čega sam većinu vremena provodila u svoja četiri zida. Nisam im nikada pričala o problemima sa snovima i događajima, iako ih poznajem čitav život, nisam imala poverenje da im ispričam sve.

Pre par dana sam dobila poziv iz Švedske, smrkla sam se kada sam prepoznala očev glas. Nisam znala kako da reagujem, s obzirom da se dugo nisam čula ni sa kim tamo.

Pozvao me je da dođem u Švedsku za vreme novogodišnjih praznika, kako bismo porodično proslavili Novu godinu i nadolazeći Božić. Primetila sam toplinu u njegovom glasu i neku vrstu sreće što me čuje. Rekao je da će oni platiti troškove puta i da ne trebam uopšte da brinem, a i da mi majka duguje obrazloženje.

Noć pre puta sam provela u kući, gde sam i spavala. Za divno čudo, nisam ništa sanjala, što je bilo dosta dobro. Većinu stvari sam izbacila iz glave, polako sam zaboravljala sve događaje smatrajući da će sve nadalje biti u redu. Opuštalo me je to što se ništa nije dešavalo, uživala sam u svemu, svakim događaju, misleći da se za sve ovo vreme psiha poigravala sa mnom.

Iz kuće sam izašla pridveče, negde oko 6 popodne, s obzirom da sam let imala dva sata kasnije. Taksi me je odvezao do Surčina, do aerodroma. Čim smo stigli, izvukla sam kofere iz gepeka i ušla unutra. Podignem glavu ka listi za letove, i prvo što sam videla bio je let za Švedsku, Geteborg.

Prvi put odlazim tako daleko. Uprkos tome što mi brat i otac žive u Švedskoj već par godina, ja nikada nisam otišla tamo da ih posetim, već su oni uvek sezonski dolazili kod nas.

Kada je avion poleteo, osetila sam neko olakšanje. Ne znam zbog čega sam se u tom momentu osetila tako, ali mi je bilo odlično zbog toga. Izbacila sam sve negativne misli iz glave, pogotovo one misli o nemilim događajima u protekla dva meseca.

Let je trajao dva i po sata, a ja sam skoro čitav let provela spavajući, poput malog deteta.

Kada sam stigla na odredište, prvo sa čime sam se suočila bila je vremenska zona. Iako je razlikaizmeđu Geteborga i Beograda čitavih sat vremena, osećala sam se čudno, ali sam se i jako brzo navikla na to.

Uzimam taksi i dajem lokaciju koju mi je otac rekao. Vozili smo se kroz centar, kako bi smo otišli u nasilje gde je bio stan. Pahulje snega pokrivale su šoferšajbnu, a brisači su ih mahnito i uporno brisali.

Ovo mesto sam jedino viđala na dokumentarcima, koje je moj brat Viktor gledao u tinejdžerskim danima, pre nego što je otišao preko. Obožavao je dokumentarce o Skandinavskom poluostrvu, zamišljao je kao mali da ode tamo, često slušajući muziku iz tih krajeva.

Tokom vožnje, ponovo sam osetila neku vrstu nelagode. Plašila sam se susreta sa majkom, nisam znala kako će da reaguje kada me vidi na vratima, a vala ni ja nisam znala kako ću ja reagovati kada vidim nju.

Taksista me ostavlja ispred zgrade, uzimam kofere i krećem prema njoj. Ulazim u lift, i sledeća scena je bila moja majka koja sa suzama u očima izlazi u hodnik i snažno me grli. "Izvini, sine.", šapnula je tiho, dok mi se suza slivala niz hladan obraz. Tresla sam se u tom momentu, ona me je uvela u stan i sele smo na krevet u denvnoj sobi. "Gde su tsta i Viktor?", pitam razgledajući stan, dok sam razgledala čitavu dnevnu sobu. "Tata je na poslu, a Viktor na večeri sa Laurom. Otišli su pre dva sata, otprilike.", pogledala sam je začuđeno. Ko je Laura? Kako ja nisam ranije čula za tu osobu? "Laura je Viktorova devojka. Moguće i žena uskoro, jer mi se čini da je baš ozbiljno među njima.", klimnula sam glavom, a majka me je u sledećem momentu držala za obe ruke.

"Izvini zbog onoga. Ispala sam veliki baskuz prema tebi.", izgovarala je sa knedlom u grlu. "Nisam smela sebi da dozvolim onakvo ponašanje, sine.", podigla sam glavu, pogledavši svoju majku u oči. Bistro plave oči bile su crvene i pune suza, koje je majka sve vreme suzdržavala.

Pričale smo dva sata o svemu, otvorenih karata. U celoj toj priči saznajem da je majka planirala odlazak nešto malo pred moj odlazak na fakultet, a da nije htela bilo šta da mi kaže, s obzirom da nije bila sigurna da li to da učini. Otac ju je povukao, znao je da ja težim ka životu u Srbiji, a nije želeo da majka provodi dane u Kragujevcu, bez igde ikog. Dala je otkaz u školi, prodala stan i dala je ostavku na mestu upravnika zgrade. Ceo razgovor nam je prekinulo otvaranje vrata. Na vratima je bila devojka plave kose, plavih očiju, visoka i poprilično zbunjena kada je videla mene na trosedu. "Hej min kära! (Zdravo, draga!)", rekla je majka, nakon što je ustala i pošla ka vratima da se pozdravi, sa do sada meni nepoznatom ženom. Poljubila ju je u obraz, a zatim i zagrlila. Pričale su nešto na Švedskom, što ja nisam najbolje razumela, uprkos Viktorovim lekcijama o švedskom jeziku, koje nikada nisam ni slušala.

"Majka! Evo i mene, tvog omiljenog deteta.", našalio se Viktor dok je ulazio na vrata. U sledećem momentu trčao je ka meni. Podigao me i zagrlio najjače što je mogao. Devojka se smejala sa strane, dok je majka pustila po koju suzu. "Kajo, ovo je Laura.", pokazao mi je na devojku rumenih obraza koja je sve vreme imala ogroman osmeh na licu. Predstavio je i mene njoj i tu smo jedna drugoj pružile ruku. Na prvi utisak, ona je bila neverovatno fina, što se moglo primetiti. Majka, koja je čitavo vreme stajala sa strane, otrča u kuhinju da nam svima napravi po espreso.

Laura mi je prišla i počela da komunicira na engleskom. Sporazumevale smo se odlično, a Viktor je poput pobednika stajao sa strane, gledajući u nas dve. Te noći smo sedeli nas četvoro u dnevnoj sobi, pričajući o raznim temama, a glavne su bile moj odlazak na fakultet, život u Beogradu. Nisam spominjala to što sam jednu noć završila na psihijatriji, niti sam spominjala kuću i sve ostale događaje u njoj. Htela sam da ih potpuno izbacim iz glave, makar tokom boravka ovde.

Laura je otišla da spava nakon nekog vremena. Primetila sam u licu da joj nije bilo baš najbolje, samo je u jednom momentu ustala, poljubila Viktora, poželela nam laku noć, i otišla je u njenu i Viktorovu sobu. Ubrzo je i Viktor otišao, zabrinut za stanje svoje devojke. Majka i ja smo ostale u dnevnoj, a ona mi je ubrzo namestila krevet kako bih legla da odspavam, što sam i učinila.