NIKO ILI NEŠTO

TRIDESET PRVO POGLAVLJE

28. januar 2004. godina Beograd

Čekali smo Nemanju na aerodromu. Novak i ja smo tog jutra ustali izuzetno veseli, srećni i razdragani. "Uskoro slavimo pobedu.", rekao mi je, a zatim me poljubio. "Nadam se. Imam ogromnu nadu.", rekla sam mu, a zatim sam čula Nemanjin glas u pozadini. "Hej, društvance!", mahao nam je, a zatim prišao. Pozdravio se sa nama i zatim smo krenuli kući.

Iskupovali smo piće, hranu i bili smo spremni da tu noć provedemo u sreći i veselju.

Njih dvojica su otvorili pivo, a ja sam uzela sok od jabuke. Sedeli smo u dnevnoj sobi i smejali se kao ludi na brašno.

Prisećali smo se lepih stvari, i niko nije ni imao na umu da spomene moje celokupno stanje. To je bilo odlično, niko nije pravio problem oko toga. Zaboravila sam na sve, ali ipak, osećaj je i dalje bio tu. Osećaj da me neko posmatra. Izjedalo me je to.

Nemanja nam je pričao dogodovštine iz detinjstva. Pričao nam je kako je upadao u probleme kao klinac i kako je bežao sa časova, a i brojne druge uspomene.

Čitav razogovor prekinulo je zvono mog telefona, na kome je pisalo 'Nepoznato'. Uzimam telefon i trčim u kuhinju, ova dvojica sa mnom.

"Halo?", rekla sam zbunjeno. "1. februar. U 10 uveče. Kuća, znaš i sama koja.", na drugoj strani se čuo muški dubok glas, jasno je bilo da je u pitanju lažnjak, to jest, voice changer. "Ko je to?", pitala sam. "Saznaćeš.", i onda prekid poziva.

"Ko je to bio? Šta želi?", pitao me je Novak. "Ne znam.", rekla sam. "Jel' ćeš da ideš? Ako ideš ti, idemo i mi, boli me uvo.", rekao je Nemanja. "Moram. Moram da rešim ovo. Možda je pvo pobeda, ljudi.", rekla sam. "Idemo sa tobom.", rekao je Novak, nervozno. "Ne, idem sama. Verovatno to želi, a i ne želim da vama pravim probleme.", rekla sam, a zatim napustila prostoriju.

1. februar 2004. godina Beograd

U ranac sam spakovala potrebne stvari. Lampa, nož, za samoodbranu. Stavljam ranac na leđa i upućujem se ka vratima. "Molim te, pusti nas da krenemo sa tobom.", rekao mi je Novak. Odmahnula sam glavom, i snažno ga zagrlila. "Biće sve u redu. Volim te. Vidimo se.", rekla sam, a zatim izašla na vrata.

Koračala sam narednih sat vremena. Na satu na ruci, posmatrala sam koliko je sati. 7 i 36. Toliko je bilo kada sam bila na sredini puta, a petnaestak minuta pre osam sati, sam bila ispred kuće.

Ušla sam unutra, zatim u dnevnu sobu, gde sam sela na pod i čekala tu određenu osobu. Minuti su prolazili kao sati. Previše sporo. Sedela sam na podu u nadi da će se bilo ko svakog momenta pojaviti, ali sam istu nadu polako gubila. Kada sam istu nadu izgubila, ustala sam i pogledala u mobilni, kako bih bila sigurna da me niko nije zvao u međuvremenu.

Nijedan poziv. Mislila sam da sam prevarena, da me je neko očito zafrkavao oko svega. Taman kada sam želela da se okrenem, da izađem napolje, osetila sam tupi predmet u glavi. U sledećem momentu sam bila na podu - bez svesti.