Dovoljno za sreću

13

U kolica me vozio njen pomocnik, nije me dodala na instagramu i uz sve to nije vise ni dolazila. Cuo sam da je obavila uspjesno jednu od  tezih operacija pre pola sata i nekako sam ponosan na nju. Majka je dosla sa velikim buketom ruza na moj zahtjev koje ce pokloniti Carolini, a Gavi je pored mene jos 2 sata i mora se vratiti kuci. Tesko mi pada da on ode, ipak je on izvor svih mojih ludila u kojim se zaboravim na sve oko sebe.

-" Mamaaaa!!"

-" stani"

Refleksno kazem kada ugledam Carollinu koja grli malog djecaka. Ruze nisu pogresan izbor jer covek srednjih godina prilazi sa njima i pruza joj ih.

-" Diago i Davi. Njen suprug i sin"

Elian kaze sa nekim divljenjem dok bih ja najradije nokautirao njenog muza. Ne nije onakav kakav sam mislio da jeste... Nekako sada postaje jasnije zasto me odbija i vise nego ocigledno.

-" njih dvoje su u srecnom braku?"

-" Doktorica sa nama ne prica o svojoj porodici toliko cesto ali Diago je uspjesan covjek, najsmireniji kog sam upoznao"

-" Tu titulu nosis ti moj prijatelju"

Gavi me potapse po ledjima no ipak ne odreagujem. Znam da sam smiren i da  nikada nemam neke ishitrene reakcije ali sada bih tako voljeo da prekinem ovaj momenat medju njima.

-" Mama kad ces mi pokazati Pedria"

Gavijeva faca se odmah transformise u " auuuu" dok mi se osmijeh vrati isti tren na licu.

-" Mili vec smo pricali o tome, zamolicu ga kad bude bolje..."

-" Vazi mama, gde je on sada? Je li u sobi, reci mu da sam njegov fan i da si mi sinoc obecala da cu ga upoznati"

Ovaj mali mi se poprilicno svidja definitivno!   Krenula je sa njima u deo bolnice koji ne vidim, a jasno je i da joj kolege pripremaju iznenadjenje jer je jos jednom dokazala da je sjajan doktor.

*Carolinina perslektiva*

Naporan dan je iza mene, Davi je kod bake, Diago je veceras dezurni inspektor i sama sam kuci sto mi da puno elana da setam u tankoj spavacici, bosa sa casom vina.

Na kratko ali samo na kratko sam uzela telefon i nevjerovatno ostala dugo na njemu. Prvo! Zapratilo me 1000 ljudi i svako malo neko novi zaprati.
Drugo. Listala sam Pedrove slike i odlucila da uzvratim pracenje. Mozda nije trebalo ali  prolistala sam apsolutno sve slike koje ima.
Pogledala sam u veliki buket ruza koji sam donijela kuci ne nije onaj sto sam danas dobila od svog muza vec onaj koji je stajao u mojoj kancelariji "Od Pedra Gonzaleza" ostavim telefon po strani, isljucim tv. I pokusam citati knjigi ali vibriacije na telefonu mi nisu dale mira. Vjerovatno bih propustila do sjutra  ono sto nisam ocekivala da nisam krenula iskljuciti vibraciju.

" Tvoj sin mi se dopada, dopadma se i ja njemu... Bili bi sjajna porodica nas troje "

Jesam idiot znam ali ova poruka mi je izazvala  osmijeh na licu. Naravno da nisam odgovorila, apsolutno svaki put kad bih se opustila ja bih  se sjetila Pabla koji me sacekao posle operacije sa jasnom porukom. Ne nije mi cilj da se uvalim fudbaleru koji ce izdrzavati men i sina, novca imam ali nekako osjecam se odvratno od razgovora sa njim i ne krijem da se svaki put kad mi Pedro padne na pamet u pozadini uvuce njegov drug i sve to pokvari. Vidno je koliko se njih dvojica vole i ponasaju kao rodjena braca, cak je koliko sam usphela vidjeti  Pedro blizi sa Pablom nego sa rodjenim bratom.

" Seen mi je jasan, nikome se ne rizikuje porodica zbog jednog "klinca" ali ne volis ga vidim to, osjetio sam to i znam to. Jedva cekam da upoznam Davia, mozda mi pokaze simpatije bolje nego njegova majka"