Dovoljno za sreću

15

Nijesam spavala, situacija u kojoj se nalazim nije teren koji mi je poznat. Davija sam probudila i spremila za skolu, te obavjestila i moju majku da ga pokupi iz skole. Diago nije zvao, a neka opasna nervoza me je ubijala.

Osjecam se uzasno ali znam da spasa mojih osjecanjima prema Diagu nema. Bice lakse i meni i njemu samo  znam da ce biti tesko navici se na ovo.

-" Gde je tata?"

-" na posao mili, idemo na trening veceras ja te vozim"

-" hoces ostati da gledas?"

-" naravno"

Obaveze oko sporta su uglavnom Diagov deo posla ali necu dozvoliti da Daviu ista fali.

****

Nisam se osjecala bas najbolje, sestre i stazisti su zavrsili moj posao oko vizite te sam i ja uzela pola sata da odspavam.

-" Hoces da ja preuzmem operaciju"

-" Oven, nas drugi hirurg sjedne pored mene koja ispijam caj i trudim se doci k sebi"

-" da li bi mogao?  prebacicu ti pacijenta na tvoj karton"

-" Nije mi problem, sta god da je proci ce"

Klimnem glavom, a on me potapse po ledjima. Sav posao za danas sam prebacila drugima, sjutra cu nadoknaditi ali nisam bas najbolje. Krenula sam se presvuci i napustiti bolnicu kada zacujem

-" devojcica 15 godina, puls slab, metak je duboko u stomaku. Unutrasnje krvarenje, kosto ruke smrskane. Bila je slucajno pogodjena"

Sto me natjera da pritrcim  brzinski  ka sestrama.

-" obezbjedite salu za operaciju, hitno! Gubimo je!"

Izula sam stikle na sred hodnika i brzinski trcala ka sali brzo ukazivajuci prvu pomoc!

-" adrenalin! Defibrilator na 3, 2, 1"

Izbrojala sam i brzinski krenula da masiram srce devojcice

-" jos jednom! Pojacaj na 200, 3, 2, 1"

Pocela sam opet masirati, davati vjestacko, ali nije uspjevalo.

-" Carolina nije uspjela"

Pokusali su me odvojiti od nje

-" ne, jos jednom! Na najjace!"

-" Carolina umrla je, ne mozes joj pomoci. Prekasno je stigla!"

-" Rekla sam ne! Ne ne!"

Odvojili su me i izveli iz sale, dok klizim niz zid bolnice i brisem svoje suze -" nije trebalo tako da se zavrsi!!"

-" priberi se Carolina! Priberi se ne mozes tako da reagujes nisi ti kriva, uradili smo sve da je spasimo. Moras izaci i reci njenim roditeljima ali prvo  se sredi."

-" ne mogu, ja to ne mogu. Nikada nisam izgubila pacijenta, ja to ne mogu"

-" Carolina priberi se"

***

Izasla sam u hodnik gde dvoje mladih stoje zagrljeni i cim me ugledaju pridju trceci.

-" Doktorice molim vas recite kako je nasa kcerka, slucajno je pogodjena!"

-" ona je nase jedino dinete, 6 godina smo se trudili da je dobijemo! Molim vas recite nam kako je"

Stisnem svoje zube jer moram ostati jaka, ne smijem plakati, ne smijem pokazati  slabost ali i ja sam covek! I ja sam covek koji ima srce.

-" Uradili smo sve, ali na zalost prekasno ste dosli"

-" ziva je zar ne?"

Odmahnem glavim brzo hvatajuci zenu u svoj zagrljaj koja se unesvjesti.

-" Brzo kolica! Prikljucite joj flasu za smirenje"

Govorim dok trcim bosih noga duz cijele bolnice izadjem na zadnja vrata i ispustim glasan vrisak u svoje sake. Izgubila sam dijete devojcicu koja je tek pocela da zivi! Kakav sam ja to doktor, kako sam dopustila da me odvoje od nje.  Kako sam dopustila da mi umre na rukama, a toliko godina sam ucila da ozivim ljude u ovom stanju! Zvono telefona se oglasi,  a kad vidim nepoznat broj Davi mi je bio u glavi i neka gora situacija od trenutne.

-" Carolina ovde"

Nisam zvucala dobro, ali nisam bolje mogla da  bilo sta kazem kad se javim.

-" Dodji kod mene, odmah"

-" Pedro?"

-" da, dodji"