Magija krila

1

Duboko u šumi, u podnožju planine blizi samog izvora reke Eleonora, Tijana i Renata kupale su se dok su pored njih na travi stajala njihova krila. Njih tri bile su vile koje su neiskusne, tek nastale od jedne jutarnje rose. Da kažem mlade iako u njihovom svetu nema starijih osoba. Dok su se one zabavljale njima se prikrala iskusnija vila, Anabela koja im je bila kao majka.
-devojke rekla sam vam da ne ostavljate krila ovako daleko od vas- vile su se uplašile od njenog glasa te su se trgle i okrenule ka njoj. Anabela je stajala pored njihovih krila. Njih tri su odmah izašle iz vode te su se obukle i ponovo su stavile njihova krila.
-neće se ponoviti- rekla je Eleonora koju inače zovu Nora
-kažem vam radi vašeg dobroga, i same znate šta će se desiti ako vam ljudsko biće ukrade krila- klimale su glavom
-hajde idemo sada, rekle ste da želite da vidite kako vile Suđenice proriču sudbinu onom novorođenčetu blizu kuće- rekla je Anabela te su se tri mlade vile poradovale i odmah su zapevale
-morate da budete tihe- rekla je Anabela te su poletele ka mestu gde su ih čekale vile Suđenice. Tri sestre Estefanija, Nikolija i Valerija bile su vile Suđenice prisutne u njihovom kraljevstvu. Jedino one su mogle proricati sudbinu deci do nedelju dana u tom okrugu.
-dovela sam nestašne devojke izvinite što ste čekale- rekla je Anabela sestrama koje su se smejale Nori, Renati i Tijani jer su idalje bile skroz mokre
-ovako, devojke morate da budete jako tihe, problem je što se sve više dece rađa u bolnicama gde teško imamo pristup jer je u civilizaciji- Renata se trgnula i uzdahnula
-idemo u civilizaciju, šta ako nas neko vidi- upitala je uplašeno dok je šake držala preko otvorenih usta
-ne brini neće nas niko videti, mogu nas jedino čuti zato kažem da moramo biti tihe- sve tri su klimnule glavom dok je Estefanija izgovarala poslednje reči te rečenice. Krenule su ka bolnici do koje su imale dug put, dugo su letele, isto toliko dugo nisu pričale jer nisu smele, svo vreme bile su iznad civilizacije. Užurbani ljudi su išli svuda naokolo, žurili su kao da će istog trenutka umreti i nešto neće uraditi."Možda bih i ja takva bila da sam smrtnik" pomislila je Nora dok ih je gledala, bili su potpuno neobični, nisu imali krila, ličeli su na njih kada se kupaju. Posebno joj je zapalo za oko to da ima puno muškaraca, dok u vilinskom svetu postoje tek nekoliko i to ne pravih vilenjaka ovde je muškaraca bilo na svakom koraku.Ne toliko zanimljivi deo je prošao, vile Suđenice su prorekle sudbinu malom ljudskom stvorenju. Eleonoru to ni najmanje nije zanimalo iako se pravila da jeste zanimalo ju je ono što će uslediti.
-Anabela kada smo već ovde da li možemo da obiđemo grad-pitala je u sebi moleći se da ih pusti
Anabela je pogledala Renatu i Tijanu koje su priželjkivale isti odgovor kao i Nora.
-kući vas očekujem do kad se ne smrkne, znate da vas tada mogu videti- postavila je granice Anabela zatim je otišla kući sa Suđenicama. Devojke su se jako obradovale jer je ovo prvi put da će videti grad i ljude uživo. Sletele su na zemlju, bosim nogama su hodale po vrućem osunčanom trotoaru. Ljudi su prolazili oko njih one su se okretale za njima nemogavši da se nagledaju njihovog izgleda i ponašanja.
-kako su lepi mladići- rekla je Renata
-ali su vrlo bezobrazni, tako sam čula od Anabele, misle da mogu da nas poseduju kao lutku- dodala je Tijana
-nije svako isti, postoje i dobri i loši-Nora je izvela zaključak zagledavši se u braonokosog momka koji je stajao naslonjen o nekakvu zgradu koja je bila popločana mermerom. Imao je tu smeđu ptelepu kosu, okrugle naočare za sunce ispod koga je krio svoje oči. Bio je jako zgodan i lepo odeven, izgledao je kao pravi maneken kako to ljudi nazivaju. Devojke su šetale po gradu a zatim su sele na klupu u parku gde su malo više posmatrale ljudsko ponašanje.
-kako ih nije sramota- rekla je Tijana koja je očigledno bila ljudomrzac. Srednjoškolci su sedeli ma klupi preko puta njih, jedan ljubavni par, ljubili su se i držali za ruke, lepo su se provodili. Po Tijaninom mišljenju to nije za svačije oči, Nora je podržavala ljubav tako da joj nije smetalo a Renata je bila između ta dva razmišljanja.-hajde da idemo- rekla je Tijana namršteno i nezadovoljna prizorom koji je videla ovog dana
-idite vas dve ako Anabela pita za mene recite da sam već kući da joj se nisam javila jer sam umorna- rekla je Nora koja je želela da duže uživa u ljudskom svetu. Ona je živela sama u pećini koja je bila u šumi dok su Renata i Tijana živele sa Anabelom u vilinskom selu.
Dok su se Renata i Tijana vraćale u vilinsko naselje Nora je idalje posmatrala ljude. U parku je odjednom nastao metež, čuli su se glasni smeh i pričanje grupe tinejdžera. Devojka plave kratke kose, nosila je crne naočare za sunce oblika pravougraonika, u desnoj rzci između kažiprsta i srednjeg prsta imala je tanku cigaru i bila je najglasnija, smejala se. Njena smeh bio je zarazan ali pomalo iritantan kada se čuje u mirnom parku. Pored nje bio je momak kratke braon kose, imao je bujnu bradu takođe braon boje. On je pričao svojim grubim glasom i pričom zasmejavao i devojku sa druge strane njegovih širokih ramena. Crvena kosa, pirsing u nosu i istetovirama ruka, crna krop top majca i iscrpane farmerke. Još jedan deo ekipe koji se ponajviše nije ukalapao tu, po izgledu. Dok su ostali izgledali specifično, imali su nešto upečatljivo ovaj momak izgledao je sasvim uobičajeno, obrijana brada, plava kosa ne toliko izdefinisani mišići, izgleda da je najmlađi, tako izgleda.
Seli su na klupu pored one na kojoj je Nora sedela tako da je svo vreme mogla da ih posmatra.
-idemo do stana- pitala je plavokosa devojka ostale
-ja idem do jezera, da napravim nekoliko fotografija- rekao je dečko sa bradom koji je ionako privlačio svu Norinu pažnju. Pratila ga je dok je išao tamo, otkrio joj je prelepo mesto za kupanje a i to da voli da fotografiše jezero u zalazak sunca. Šta više jezero nije mnogo daleko od vilinskog naselja. Gledala ga je kako fotografiše i kako se trudi, tamo je bio sam. Uskoro sunce je počelo da zalazi i Nora je bila prinuđena da se vrati u naselje da je niko od ljudi ne bi video.-kažem vam, bili su tako prelep par- Nora je prepričavala događaj drugaricama
-možda nisu par- rekla je Renata tvrdeći da bradati momak nema devojku, jer bi njegova devojka otišla sa njim na jezero da postoji
-da, u pravu je, da si mu ti kako se to zove
-devojka- Nora je dopunila Tijanu
-da, devojka, da si mu ti devojka da li bi radije bila sa njim na jezeru ili negde gde nije on
-bila bih sa njim-odgovorila je Nora a Renata je uperila prstom u nju i napravila je "rekla sam ti" facu
-o čemu pričate devojke- u sobu je upala Anabela, naravno
-o jučerašnjem obilasku grada, idalje smo pod utiskom, kada ćemo opet ići tamo?- brzo se snašla Tijana
-ne verujem da će to biti skoro, morate da znate da taj svet nije svet kojem pripadate,  sve i da hoćete nikada tamo nećete pripadati- surovu istinu rekla je Anabela
- znamo- rekla je Renata
Renata je imala krupne smeđe oči, i plavu kosu do kukova, kakva i jeste karakteristična za njih, bila je niska i jako lepo građena za razliku od Tijane. Tijana nije ličela na bilo koju vilu, po svemu bila je specifična, imala je pospane oči plave boje i crnu kosu kakva se kod vila retko viđa. Bila je krupnija i niska, niža od proseka. Najlepša među njima bila je Nora, bademaste smeđe-žute oči preko kojih je padala razbarušena zlatna kosa, posebnu pažnju uvek je privlačio njen sedi pramen koji je sijao posebnim sjajom. Izrazito zgodna, ne toliko niska ali ni visoka, belog vilisnkog tena.
-moći ćete?-pitala je Nora zabrinuto dok je bila pod dejstvom adrenalina
-naravno da hoćemo- odgovorila je Renata
-moraćeš i nama nekada da pokažeš to mesto- Tijana je dodala
U toku je bio razgovor da li će Tijana i Renata moći da prećute to da je Nora otišla na jezero gde je juče bradati momak fotografisao. Imala je želju da se okupa a jedino doba kada je to zaista mogla da uradi bila je noć jer je tada niko neće nadzirati.
Skinula je belu haljinu koja je bila izvezena raznim dezenima koje je sama Nora izvezla na njoj, spustila ju je na vidljivo mesto dok je krila sakrila u travu pored jezera.