Magija krila

-26-new beginning-

Oko stola za kojim su se nalazili Nora i Nikola osećao se sveži miris Norinog parfema. Božur, bela frezija i bela ruža su odličan trio. Vila je bila obučena u njenu boju, na sebi je nosila kratku belu haljinu uz koju je ukombinovala prelep nakit. Nikola je obukao crnu košulju i crne farmerke. Kontrast između boja njihovih odevnih kombinacija bio je ublažen zbog prigušenog žutog svetla u restoranu.
Nora se ponašala kao prava dama, prekrštenih nogu i belog vina na stolu.
Večerali su, ovog trenutka Nora je bila opuštena, razmišljala je samo o onome šta se upravo događa.
-koliko još odslužuješ kaznu- upitao me je Nikola stavljajući njegovu ruku preko moje uz blagi osmeh koji je ulivao nadu.
- kroz par dana završavam- odgovorila sam mu tiho uz osmeh
- razmišljao sam, da li bi želela da se na par dana vratimo u grad- upitao me je, nisam ovo očekivala, namera je očigledna. Želi da me odalji od mog sveta, od svega šta se u njemu dešava a pre svega od Amadeusa. Istog trenutka ponovo je zavladao nemir u mom organizmu. Ostavila sam viljušku i izgubila apetit.
- mislila sam da ti se sviđa vilinski svet, šta je sa onim da želiš da postaneš vilenjak- upitala sam ga kada sam došla sebi
- ne, u redu je, dopada mi se takav način života ali šta misliš o tome da se na kratko vratimo, nedostaje mi sve ovo- pokušao je da mi objasni ali to što je govorilo nije bilo dovoljno uverljivo. Zapravo smo oboje znali pravi razlog svega ovoga. Mislila sam da će ova večera proteći lepo bez napetosti ali je već sada osećam. Kako u svom glasu tako i u njegovom. Kao da ova odluka zapravo pretstavlja onu gde biram između njih dvoje. Nikola je grad dok je Amadeus vilinski svet. Rođena sam tamo u ovoj situaciji zaista pobeđuje Amadeus. Od tih misli zasuze mi oči, Nikola to primeti te se izvini na napadnosti.
- nije to ništa obavezno, samo je predlog- govorio je dok se napetost smirivala
- razmisliću- rekla sam kako jeste, razmisliću o svemu, o gradu(Nikoli) i vilinskom svetu(Amadeusu). Ovoga puta ću sve uzeti u obzir.Kraj je današnjeg odsluživanja kazne. Danas sam uspešno izbegavala Amadeusa. Bila sam u paru sa nekom veoma pričljivom vilom. Bila je neverovatno raspoložena da mi dosađuje svo vreme. Par puta moj pogled sreo je Amadeusov ali sam ga odmah pomerila iz straha da me nešto ne upita. Izbegavam ga dok ne shvatim šta želim, koga želim. Nikola je otišao na par dana dok ja još odslužujem kaznu do svojih  kući. Sama sam u pećini, po čitav dan se dosađujem ali makar polako sklapam kockice i shvatam šta je za mene bolja odluka.
Pomislila sam to je to odlazim odavde uspešno ne izgovorivši ni jednu reč sa Amadusom. U tom trenutku osetila sam stisak nečije šake oko moje nadlaktice. Jak stisak, odmah sam znala o kome se radi. Ovakav stisak ima samo muška osoba a u ovom slučaju jedino je to mogao biti Amadeus. Skupivši snage okrenula sam se ka njemu dok je on spuštao ruku i nemo me je gledao.
- zašto me izbegavaš, šta nije u redu- upitao me je nakon što je istražio pogledom svaki milimetar mog lica ne primetivši ništa drugačije na njemu.
- ne izbegavam te, čini ti se- pokušala sam da ga uverim uz blagi osmeh. Moj osmeh me je odao, ne znam da se lažno i blago nasmejem.
- Nora zaista, brinem se- rekao je vrlo ozbiljno a ja sam samo nepomično ćutala dok sam željno tražila neki dobar odgovor na ovo pitanje. Nisam ga našla te je nastavio.
- nije te tukao valjda- upitao je idalje surovo ozbiljno ovoga puta gledavši sada i moje ruke.
- Amadeuse kako je tako nešto moguće, ništa slično se nije dogodilo, kažem ti sve je u redu samo eto danas nismo radili zajedno, nismo imali prilike da razgovaramo- ovog puta bila sam uverljivija te je klimnuo glavom zabrinutost mu se nije mnogo smanjila ali je želeo da mi veruje. Verovatno je i sam znao da će mu tako biti lakše.
- čuo sam da je otišao- upitao je
- vesti se brzo šire- našalila sam se, nisam uspela da izazovem osmeh kod njega, očigledno je previše zabrinut - otišao je kod svojih kući na par dana- objasnila sam mu a on je ponovo klimnuo glavom ovog puta uz blago razočarenje. Tuga i zabrinutost njegove inače okeansko plave oči obojile su u boju olujnih oblaka, sivo. Zaista nisam fer ako ga ostavim ovako.- večeras je nekakva zabava kod Rusalki, da li želiš da dođeš- upitao me je priželjkivajući pozitivan odgovor.
- pa, može- dopustila sam da moja prva reakcija na pitanje bude i odlučujuća iako nisam znala koliko je to pametno.
-divno, doći ću po tebe- rekao je sada sa osmehom na licu. Iskreno je srećan a to mu se nazire u sjaju oka. Drago mi je jer je tako ali sa druge strane osećam konstani strah. Šta će se na kraju svega ovoga dogoditi? Ko će pobediti? Nikola ili Amadeus?
- želiš li da te otpratim kući- upitao me je pun samopouzdanja. Nisam znala šta da odgovorim, želim da me otprati, iskreno želim, želim i da svo vreme budemo zajedno. Prija mi njegovo društvo ali isto tako prija mi Nikolino. Nikola je taj koji je zbog mene ostavio sve čari grada i došao je ovde gde nema ničega. Sve na šta je navikao ostalo je iza njega dok se on vratio u kako bi to oni, ljudi, definisali "kameno doba".
- Nora- upitao me je ponovo Amadeus jer sam predugo razmišljala u ćutnji.
- kako god ti želiš- prepustila sam da on odluči, znala sam šta je njegov odgovor već kada sam svoj izgovorila.
- naravno da želim, izvoli- pokazao je rukom ispred mene te me je propustio pored drveta nakon čega je prešao pored mene. Šetali smo polako, išao je malo ispred mene te sam mogla da ga ponovo sagledam. On je san svake vile verujem da bi isto bilo i sa devojkama. Ova bela košulja i krem pantalone mu idealno pristaju. Ističu to kako su njegovi kukovi dosta uži od ramena. Prezgodan je. Okrenuo se te me je pogledao ali ja sam bila zagledana u njega te to nisam primetila. Nadam se da nije shvatio sa kojim ga oduševljenjem gledam. Osmehnuo se i tada sam se osvestila. Postidela sam se te sam pogledala u pod. On je usporio korak te se usporedio sa mojim. Baš kada je srce krenulo brže da kuca osetila sam prste njegove ruke kako pokušavaju da uhvate moju.Kada je napokon uspeo u svojoj nameri u ušima sam čula kako mi srce brže kuca i samim tim brže pumpa krv kroz moje telo. Da li treba da ostavim svoju ruku u njegovoj ili da je sklonim?
Dok se to pitanje iznova i iznova vrtelo po mojoj glavi vreme je prolazilo te je to bio otežavajući faktor.
-sada je jako glupo da sklonim ruku, kasno je- pomislila sam u sebi i tada sam odlučila da ostane ovako kako jeste. Možda je ovo bio samo izgovor, još uvek nisam sigurna.
Napokon smo stigli do pećine te smo se tu pozdravili. Bilo mi je veoma neprijatno, pretpostavljam da su mi obrazi bili crveniji nego inače i da je on to primetio. Dok smo se pozdravljali imao je ogroman osmeh na licu. Izgledao je veoma srećno.
- vidimo se večeras - rekao je zalazeći za drvo nakon koga više nisam mogla da ga vidim
- vidimo se- pomislila sam u sebi te sam ušla u pećinu gde sam odmah sela da odmorim od ovako napornog i stresnog početka dana.
Prelistavala sam šta se sve dogodilo danas i shvatila sam da nikako nisam smela da dopustim njemu da mi uhvati ruku. Čak i da odlučim da na kraju dam njemu priliku nije u redu sa moje strane da Nikoli radim iza leđa. Stala sam pred orman te sam tamo pogledala šta bih obukla večeras. Pored svih belih haljina koje sam imala visila je jedna crna, kao kontrast svih ovih. Nju mi je poklonila Nikolija i nikada je nisam oblačila. Večeras će svi verovatno nositi belu odeću, zašto da ne budem izuzetak ionako ta crna boja ništa ne znači u ovom vilinskom svetu, zar ne?
Razgovarala sam sa Nikolom i ručala sam te sam se sredila za izlazak.
Ova crna haljina je baš čudna, možda samo meni jer nisam navikla na tu boju. Smejala sam se sama sebi ispred ogledala a tada sam čula Amadeusa kako me doziva spolja te sam požurila napolje.