Rekla pa porekla

3. 23

Imaš palačinke u mikrovalnoj
Sretno danas♡

Dočeka me mamina porukica prikačena na hladnjak. Ona je očito već otišla na posao, samo ne znam kad je stigla palačinke napraviti.

Drago mi je da je jer mi baš treba nešto slatko kako bi suzbila svu mučninu koja se skuplja u mom želucu zbog treme. Službeno je danas prvi radni dan. Koliko god sam provela vikend u psihičkoj pripremi, a i onoj fizičkoj u vidu odmora, nisam spremna. Nenormalna me nervoza hvata.

Trebam biti tamo u 9 i 30, a evo ustala sam i prerano. Pojedem nabrzaka 2 palačinke čisto da ne dođem praznog stomaka i onda cijeli dan budem gladna.

Nemam pojma koliko ću se zadržati tamo, ali sam vidjela neki dan da imam frižider u ordinaciji pa ću ubaciti neki smoothie ili jogurt čisto da se nađe. Istina, taj frižider je za led i ostale tretmane koji bi trebali biti hladni, no, valjda nitko neće provjeravati što stavljam u njega.

Obučem trenirku koju su mi dali, pokupim kosu u rep kako mi ne bi smetala danas te se spustim do parkinga i sjednem u auto. Vožnja je prošla prebrzo ako se mene pita. Zato se i nađem kraj stadiona pola sata prije nego sam trebala biti tamo. Odlučim izaći iz auta te kraj obližnjeg koša za smeće zapaliti jednu kako bih se smirila. Valjda nije zabranjeno.

Sad stvarno previše razbijam glavu glupostima. Ugasim cigaru od kantu i ubacim opušak. Pokupim torbu iz auta te se uputim prema dijelu u kojem je uprava kako bih potpisala sve što trebam.

Ovo mi je prvi kontakt s njima svima. Sve oko prijave, životopisa, razmatranja je odradio Ante, mentor. Mene je doveo pred svršen čin i samo mi rekao kad počinjem. Vidim po izrazima lica da nisu očekivali ni da sam ovoliko mlada, a jedan od njih se ne ustručava to i prokomentirati. Istina je da i izgledam mlađe nego jesam.

Dobijem papir i kemijsku pred sebe. Preletim očima preko slova. Naglašeno je da je riječ o probnom razdoblju, da vodim inventuru sve opreme koja mi je potrebna, da moram biti prisutna na svim okupljanjima momčadi dakle i treninzima i utakmicama, popunjavati testiranja i analize itd.

Stavim potpis na crtu predviđenu za to i budem gotova s tim dijelom. Čini mi se da neću ovih ljudi vidjeti do potpisa pravog ugovora, ako dođem do njega.

Spustim se dolje kako bih otišla do prostorije koja bi trebala biti moja i sretnem Marka, onoga što me je neki dan dočekao.

"Oho, poranila si."

"Nervoza me potjerala iz kuće." Našalim se.

"Neka neka. Ajde ostavi stvari unutra, zaključaj pa idemo. Čekam te ja ovdje, samo da pokupim torbu iz svoje ordinacije."

Uđem u prostoriju, torbu koju sam donijela sa sobom ostavim na stolici za stolom, a sa stola pokupim torbu namijenjenu upravo meni, sa svim mini potrepštinama koje mi možda zatrebaju ako dođe do intervencije, a nadam se da neće.

Zaključam vrata s vana i ubacim ključ u džep od trenerke kako ga kasnije ne bih tražila po torbi.

"Nervozna?" Upita Marko dok idemo prema tunelu.

"Jako." Priznam iskreno. I da nisma priznala, vidi se na meni.

"Ne brini ništa. Sve će to biti lako. Vidjet ćeš."

Izađemo na teren, ali tamo zateknemo samo Stipu, kondicijskog trenera, koji postavlja poligon na terenu. Očito se danas radi na kondiciji.

Upoznam se i s njim, a uskoro i sa trenerom vratara i obojica mi upute riječi slične Markovim, ohrabrujući me i uvjeravajući da nije strašno i da se džabe sekiram. Sličnu utjehu dobijem i od ostalih terapeuta koji se brzo nađu tu.

Uskoro su se i igrači i ostatak stručnog stožera našli na terenu. Mislim da u životu nisam osjećala veću tremu nego kad smo svi stali tako u krug i kad me je pred svima njima glavni trener predstavio. Znači imam osjećaj da gorim od srama i da svi oni samo bulje u mene. Kladim se da su mi obrazi poprimili boju trešnje, što od stida što od vrućine jer smo na suncu.

Napokon maknu pogled s mene i premjeste ga na trenera pa uspijem odahnut. Ubrzo se ja i Marko nađemo na klupama dok se dečki zagrijavaju i spremaju za trening. Tu smo im nepotrebni, osim ako se netko ne ozlijedi.

Ne mogu reć da nisam par puta uhvatila poglede. Vjerujem da je i njima ovo čudno. Meni je još čudnije sad kad  sam shvatila koliko zapravo igrača trenira naspram onoga koliko ih se nađe u zapisniku utakmica. I iznenađena sam koliko ih ima mojih godina pa i mlađih.

Marko kaže da su za divno čudo svi u trenažnom procesu, pa ih je valjda zato ovoliko. Trening je potrajao, ali na svu sreću prošao bez mojih intervencija.

Kako Marko kaže, nakon svakog odrade ledene kupke, tako da sam se ja uhvatila pripreme istih dok se dečki tuširaju.

Čudno je biti ovako im blizu, a još prošlog vikenda sam ih gledala na tv-u. Zato i jesam skupljala hrabrost da im se obratim. Ne znam uopće je li potrebno išta da govorim, da se predstavim. Možda bolje da šutim ionako sve znaju jer su čim su završili sami došli do bazena s kupkama.

No, iako sam ja planirala šutiti oni su pokrenuli komunikaciju.

"Nina je li tako?" Obrati mi se se Petković. Klinem mu glavom kratko kao potvrdu pa on odmah nastavi. "Znam da se cure to ne pita, ali ako nije tajna, ali koliko ti je godina?"

"23." Očekivala sam ovo pitanje, nije da nisam.

"Jesam ti rekao." Okrene se odmah prema Riletu koji je odmah do njega. "On me uvjerava da nemaš više od 20." Objasni potom i meni.

"Nije prvi od kojeg to čujem." Kažem kroz smijeh jer stvarno nije. Navikla sam već da misle da sam mnogo mlađa.

Još smo nešto bezveze pričali dok nisam morala Bulatu otići novu traku nalijepiti jer mu je ova zbog vode spala. Danas nije bilo nešto specijalno posla, ali sutra je ionako dan za regeneraciju tako da vjerujem da ću sutra i ostale upoznati bolje. Ova trojica s kojim sam pričala djeluju potpuno ležerno. Tko bi rekao da su dva od ta tri reprezentativci. Pa očekivala sam bar malu dozu egoizma, ako ćemo iskreno, no, vidim da od toga nema ni traga. Možda sam se stvarno bezveze brinula. Valjda ću bolje znati sutra.

Taman kad završim odem s Bornom na ručak u jedan od obližnjih restorana. Prepričam mu dan iako nije bilo mnogo toga za prepričati.

"Sreo sam ti mamu jutros. Jedva me prepoznala." Stvarno će me izluditi njih dvoje.

"Možda nije imala naočale. Zaboravlja ih u zadnje vrijeme."

"O, imala je. Samo me ne voli."

"A nemoj tako, pa ni ne poznaje te baš."

"Pa daj upoznaj nas. Osjećam se kao debil ovako. Žena me zaobilazi kad god stigne."

Nabije meni osjećaj krivice jer sam zapravo ja ta koja režira "zaobilaženja".

"Ajde dogovorit ćemo neku večeru svi skupa, pa se možete upoznati kak spada." Kažem jedva nekako.

Znam da ću je jedva nagovoriti na to, ali ovo je očigledno potrebno kako bi moja veza opstala, jer se ovo pitanje tj. ovaj problem počinje provlačiti kroz priču iz dana u dan, a ja ne znam kako da spriječim mogući kaos nego nekim vidom pomirenja. Morat će pristati pa makar na sat vremena normalne komunikacije. Da riješimo više ovo. Kad ovako razmislim stvarno i jeste suludo, da mi se dečko i majka ne znaju i ne podnose. Ipak nismo više u srednjoškolskim godinama, valjda smo sada odrasli ljudi.