Rekla pa porekla

10. A taj mali?

Jutro mi je odmah po buđenju počelo u policijskoj stanici. Naime, ona zabrana prilaska koja je jučer onako preko telefona zatražena od strane Martina, trebala je moju potvrdu tj. moj potpis na samom zahtjevu. Veza nam je tu najviše pridonijela u ubrzavanju procesa prihvaćanja iste. Tako sam ja kroz sat-dva dobila rješenje o provedbi zabrane, a kopiju istog će dobiti i Borna na svoju adresu.

Da ju je dobio prvom prilikom potvrdilo je i zivkanje moje mame, na mom broju je blokiran. Ne znam ni njen kako je uspio dobiti, jedino preko informacija. Čim je shvatila tko je, prekinula je, pa sam tu nastupila ja koja sam ga blokirala i na njenom telefonu.

"Sine, što se događa?" Upita uplašeno.

"Ništa, dobio je očito rješenje o zabrani pa malo ludi." Kažem ležerno. Ne želim se više stresirati zbog idiota. Sad ako nešto napravi, može odmah sam na policiju.

"Misliš da će je poštovati?" Pita mama koja se i sama opusti kad vidi da sam i ja lagana.

"Bolje mu je da hoće. Uostalom, pišu mu sve posljedice nepoštivanja tamo. Nek pročita ako hoće, ako neće sam je kriv." Slegnem ramenima.

"A taj mali?" Upita izvijajući obrve.

"Koji mali?" Ništa meni nije jasno.

"Pa taj mali što ti je pomogao. Tko je on? Ima nešto između vas?" Upita sad već smješkajući se jer je jedva dočekala.

"A Martin? Pa Baturina mama, znaš ga s telke."

"Džabe se izvlačiš, nisi mi odgovorila na pitanje." Namršti se.

"Pitala si tko je, rekla sam ti." Pravim se luda iako to kod nje ne pali.

"Drugo pitanje Nina."

"Nema ništa između nas mama. Bože, pa radimo skupa." Srežem je.

"Previše se on brine za tebe. Bit će tu nešto."

"U tvojim snovima." Pokupim se s kauča kako bih se spremila za posao.

Dečki danas imaju večernji trening tako da sam tek u 4 trebala biti u klubu. To mi je super došlo. I naspavala sam se, a i stigla sam ručati kod kuće.

Dok se vozim prema stadionu zapnem u gužvu jer, Bože moj, pola četiri je. Sam zastoj mi dadne fore da razmislim o maminim riječima. Je li stvarno Martin pazi previše na mene?

Nekako, tu smo godinama blizu i s njim sam se stvarno najlakše povezala, najviše. Sad pogotovo, kako smo non stop na terapijama zbog njegove ozljede. Svaki dan pričamo jer nemamo više što ni raditi, treba ubiti tu monotoniju fizikalne. Je li nas to možda tako povezalo?

Mislim, povezana sam ja i s ostalim, volim popiti kavu i s njima, pričam i s njima, ali ne znam. S njim sam nekako najopuštenija, a opet ne znam ga toliko. Možda je ovo njegov normalan način komunikacije, da uskače u pomoć svima oko sebe. Mislim i Lukas mi je pomogao, nije samo Martin, ali eto on je igrom slučaja prvi saznao za sve i nekako se jedini za sve to toliko zanima.

No, ne vjerujem da to ima neki viši cilj. Ipak sam ja njegov terapeut i mi trebamo skladno surađivati, pogotovo u ovim narednim  mjesecima koji su od ključne važnosti.

Kad se ispred mene malo raščisti razbistrim i ja glavu te nastavim normalnu vožnju, osiguravajući se da tako zamišljena ne napravim neku grešku u prometu.

Kad dođem, dečke zateknem naravno odmah ispred svoje sobice. Očito željno isčekuju trening. Pustim ih unutra pa odradimo sve procedure koje su potrebne pojedincima, što malo i potraje, a trajalo bi i duže da Marin nije preuzeo jedan dio. Kad napokon završimo krenemo svi prema terenu.

Tu je pak radnja uobičajena, mi sjedimo, oni rade. Što smo manje mi na terenu, to bolje za sve.

Praksa je da im je u nakon svakog treninga u klubu omogućen obrok, sad do njih je hoće li na njemu ostati ili ne, a većinom ostanu. Tako je bilo i večeras.

"Pričao mi je Bata za zabranu. Sad je sve okej?" Pita Lukas kad sa svojim tanjurom sjedne baš do mene.

"Je, je." Nisam slagala, no, biram prešutjeti onaj dio sa zivkanjem. "Zašto mi nisi rekao da je krenuo za mnom?"

"Iskreno, nisam imao kad, a i nisam te htio stresirati." Prizna.

"A Martinu si imao kad reći?" Kažem ironično.

Ne odgovori mi, no, dobijem neki čudan pogled. Ne mogu ga protumačiti.

"Što?" Upitam zbunjeno.

"Ma... ništa. Zaboravi." Odmahne rukom i posveti se jelu, a mene ostavi onako zbunjenu.

Budući da je već večer i da smo svi umorni, nisam imala snage propitkivati, pa ga pustim da bude po njegovom.

"Sutra kava prije treninga?" Upita Topić ovaj kraj stola za kojim sjedimo, no, ja izignoriram. Ne moram im uvijek i ja dosađivati.

Jest da s njima provodim najviše vremena, ipak mi je draže piti kavu s njima nego sa ljudima 35+, no, mogu nekad i bez mene. Osjećam se kao da im dišem za vratom što sam uvijek tu.

"Nina?" Upita sad i mene direktno.

"Ma popijte jednu i bez mene, ne moram vam se uvijek ja petljati." Kažem trudeći se biti što pristojnija.

"Šta se petljaš? Ti si nam tu glavni savjetnik. Trening je u podne, znači u 10 u kafiću." Zaključi Fran prije nego se i pobunim.

"Evo šalje Bata doć će i on." Kaže Lukas.

"Kakvo je stanje s njim?" Stojke upita gledajući direktno u mene. Valjda sam ja od ove naše grupice najupućenija.

"Dobro je, mislim koliko može biti. Sve ide po planu, samo što se njemu jako žuri, ali Bože moj."

"Taj da može već bi sutra na teren." Nasmije nas Lukas sve izjavom, koja je poprilično istinita.

"Svi ste vi takvi." Nasmijem se. "Ne krivim vas, dosadi meni raditi te procedure svaki dan iste, mogu mislit kako je vama kad ste pacijent."

"Samo ti njega osposobi do kraja sezone." Dobaci netko.

"Ako Bog da, bit će spreman za onaj drugi dio." Takav nam je plan, valjda će sve ići po njemu, nismo zar toliki maleri. "Samo vi brinite o sebi, ne forsirajte se."

Dobijem teški ignore na to, ali dobro. I pretpostavila sam da će tako biti. No, znam šta pričam. Mnogo je utakmica iza njih i malo adekvatnog odmora. Džaba im zdrav Martin ako se pola njih kasnije ozlijedi.