Rekla pa porekla

5. Šutim kao zaliven

Još jedan ponedjeljak, još jedno teško jutro. Znači jedva sam se dovukla na posao. Mislim da sam onaj prvi trening i prespavala. Sad da me pitate šta su radili, ne bih znala, iako sam sjedila i kroz poluzatvorene oči sve pratila.

Odradim im uobičajene procedure za koje sam ja zadužena poslije svakog treninga i vratim se u svoju sobicu s još jednom kavom. Lijepo sam ja rekla da se onaj aparat treba prebaciti kod mene.

Moj mir prekine kucanje na vratima, koja se nakon mog znaka za ulazak i otvore.

"Ej, imaš vremena za izmasirat me? Sve me živo boli." Proviri Bata kroz njih.

"Mhm. Smjesti se ti tamo na stol, samo da ja završim s kavicom." Pokažem mu stol iako već zna gdje je.

"Koja ti je to od jutros?"

"Tek treća."

"Tek, a nema ni podne." Prokomentira.

"Zanemarit ćemo to." Srknem zadnji gutljaj te uzmem žvaku i ubacim u usta kako bih isprala okus.

Operem ruke, a usput odmah i pokupim ulje s police.

"Leđa pretpostavljam." Kažem jer se tako i namjestio.

"Ma da. Ukomirao sam se na kauču. Jedva sam trening odradio."

"Gdje te najviše boli?"

Pokaže mi rukom koliko je mogao jer ipak leži na trbuhu.

"Kako tvoj vikend prođe?"

"Iskreno, užasno."

"Šta je bilo?"

"Ukratko, umjesto prve godišnjice, dobila sam propale zaruke i prekid."

"Zezaš me?" Šokirano se počne okretat, ali ga na vrijeme spriječim. Još mi fali da onako masan sklizne sa stola i polomi se. "Nisam ni znao da imaš dečka, a ne da si pred zaruke."

"Eto nemam ga više, a što se zaruka tiče, nisam pred njih, zato su i propale."

"Mislio sam da se ovo događa samo u filmovima." Pričaj mi o tome. "Ne izgledaš kao da te baš dirnulo. Ili možda samo dobro skrivaš." Zaključi, očito jako zainteresiran za priču. Da je riječ o nekom drugom, bila bih i ja. Da se ne lažemo, ne čuje se ovako nešto svaki dan, a ni ne događa se svakome, ali eto ja sam uvijek bila posebna.

"A onoo...Moglo je drugačije, da je vjerojatno bih se pojela. Ovako, kad me indirektno nazvao kurvom i sponzorušom jer sam ga odbila, automatski ga ne želim ni vidjeti, a ni čuti."

"To baš mora da je neki kreten."

"Veliki. Samo da je znao slušati bilo bi drugačije. No, možda je ovako bolje." Zastanem. "Kad budeš prosio curu, nemoj je prositi na javnom mjestu, moja preporuka."

"Polako, trebam je prvo nać da dođem do prstena."

"Ja sam mislila da je bar vama lako naći nekoga." Kažem iskreno. Znam da većinske priče koje kruže nisu istinite, ali realno, nogometašima je lako pronaći nekoga, samo je pitanje je li to materijal za normalnu vezu ili ne.

"Jeste lako pronaći, ali je teško zadržati." Prozbori i odmah shvatim da mislimo na istu stvar. Razumijem sve što je htio reći ovom izjavom.

"Ne žuri ti se nigdje, šta? Tek ti je koliko? 22?"

"Je. Ma nisam ni rekao da mi se žuri. Nije. Štoviše, ne bih volio srljati."

"Pametno. Ja samo čekam da i ovog skačim s vrata i malo uživam."

"Javlja ti se još?"

"Šalje poruke cijeli vikend. On bi da se pomirimo. Sad kad se ohladio nisam kurva više. Sve to treba po kratkom postupku."

"Vidim ja s tobom nema zajebancije." Našali se.

"Bome nema." Obrišem ga papirnatim ručnikom kako bih pokupila višak ulja. "Eto, gotov si."

"Spasila si me. Hvala." Nasmijem se samo, to mi je ipak posao.

"Ako si gotova, ajde s nama na kavu. Oni su već u kafiću. Možeš ti i sok, da te srce ne opali." Kaže referirajući se na količinu kofeina koju sam već unijela u sebe.

Bacim pogled na sat, pa shvatim da zapravo i imam vremena jer ionako moram sačekati mamu da je pokupim s posla. Pokupim stvari sa stola pa krenemo prema kafiću u kojem smo se već sastajali. Uglavnom je to ova "mlađa" ekipa.

"Ej, samo im nemoj govorit za ove budalaštine što sam ti pričala. Ne moraju svi sve znat." Kažem mu prije nego uđemo.

"Šutim kao zaliven." Pokaže prstom preko usana prije nego uđemo u kafić.

"Vidi ga. Može glavu okrenut normalno." Našali se Topić na Batin račun.

"Do Nine ti je to. Spremi se Ninči, ovako ćemo ti svi doć čim se vratimo iz Portugala." Nadoveže se Stojković referirajući se da je pred nama 5 sati leta u jednom pa onda isto toliko i u drugom smjeru.

"Da ja odmah raspored napravim ha?" Upitam uzimajući cigaru i ostavljajući im kutiju na stolu. Znaju da ih uvijek mogu uzeti jer ih oni većinski ne nose uz sebe zbog kluba.

"Pa nije to loša ideja. Mene stavi prvog, hvala unaprijed." Ubaci se sad i Lukas.

"Mene drugog." Kaže Bata.

"Pa jesi ti sad bio? Njega zadnjeg stavi."

"Alooo" Pobuni se sad.

"Najbolje da se ja kloniram." Nasmijem se njihovim prepirkama.

Složimo se na kraju svi da bi to bilo najpametnije. No, nažalost, jedino je to i neizvodivo.

Jedva dočekam doći kući i odmoriti. No, prije toga pokupim svu odjeću i ubacim u perilicu kako bi bila spremna za put. Već bih se trebala početi pakovat, ali mi se to tako ne da. Ne znam je li više mrzim spremanje ili raspremanje kofera.

Otvorim ga i otprilike pobacam unutra sve što mislim da će mi trebati te ga samo zatvorim. Sutra ću ga kad dođem s posla slagati lijepo i uredno. Sad mi se to ionako ne isplati.

Čujem zvono na vratima te se približim istim i iznenadim kad kroz špijunku vidim Bornu pred njima. Stvarno nisam raspoložena za njegove priče i lažne isprike sada. Sklonim se od vrata i od špijunke kako me ne bi primijetio. Pozvoni par puta još i jednom-dvaput zalupa po istim. Doziva me, ali odaziv neće dobiti. Kroz par trenutaka se sve smiri pa se prebacim na prozor i vidim kako odlazi s mobitelom u rukama. Nadam se samo da se neće sresti s mamom koja je otišla do trgovine.

Uskoro se i moj mobitel oglasi.

Znam da si doma. Možemo li bar popričat? Pogriješio sam.

Okrene se jednom pogledavši direktno prema mom prozoru, kao da zna da sam tu. Ni to mu neće pomoći jer stvarno nemam namjere komunicirati s njim. Rekao je što je rekao i to povući ne može. Ne zanima me u kojem je afektu to izašlo iz njegovih usta, ni je li mislio ili ne. Da mi nije smiješno ovo izvlačenje i isprike, bio bi na bloku još one večeri.

Maknem se napokon s tog prozora te onu robu koja se prala na kratkom programu prebacim u sušilicu. Nemam pojma ni kakvo je vrijeme u Portu. Ovo mi je prvo gostovanje van države, ne znam ni što mi treba ni koliko ću uopće slobode imati. Znam da je cilj provesti što manje vremena tamo i uštediti svaki mogući dan.

Sjetim se ubaciti odmah jednu čistu pidžamu jer to, iz meni nekog nepoznatog razloga, zaboravim svaki put kada putujem. Doslovno, uvijek ponesem milion kombinacija, a zaboravim ono u čemu ću spavat, pa moram jednu majicu žrtvovati samo za to.

Kad bar nešto od bitnih stvari spakujem, pridružim se mami kako bi skupa pravile večeru jer ćemo tako brže, a obje smo i umorne i gladne. Ne bi bilo fer da onda sve padne po jednoj.