Mračna obećanja

Chapter 2: Adrian

Hladan vazduh u podrumu kazina grize me za kožu dok stojim iznad čoveka vezanog za stolicu. Telo mu se trese, krv mu curi sa obrva gde sam ga udario, oštar kontrast u odnosu na sivi betonski pod.

Naginjem se bliže, slaba svetlost koja treperi iznad nas bacajući jezive senke na njegovo lice.

Ovde smo već dva sata. Moje strpljenje je na izmaku.

„Želiš li da mi kažeš zašto si mislio da je dobra ideja da prodaš moju pošiljku Rusima?" Pitam, glas mi je postojan i bez ikakvih emocija.

„Ja..."

Oštrim pokretom udarim mu glavom o zid, a on poviče, a zvuk odzvanja u praznini podruma. Uzimam vremena, uživam u svakom vrisku dok odjekuje prostorijom.

„Uskoro će mi ponestati strpljenja", kažem, a ton mi curi od ironije. "I nisam siguran koliko dugo želiš da nastaviš sa ovim pre nego što odlučim da farbam zidove tvojim mozgom. Pa zašto nam oboje ne uštediš malo vremena i kažeš mi šta želim da znam?"

Odmaknem se, posmatrajući nered koji sam napravio. Krv prska po zidu dok brišem ruke čistim peškirom.

Gledam u čoveka, tiho čekajući da svakog trenutka pukne. Došao sam do saznanja da će ponekad samo tiho buljenje obaviti posao.

„Pošiljka je bila namenjena vama, ali su mi ponudili više novca..."

Prekinem ga, prišavši bliže. "Kome si ga prodao?"

Povlačim se korak unazad, prekrstivši ruke kada on počne da priča. Pažljivo slušam.

Posežem za telefonom i šaljem poruku jednom od mojih ljudi da počisti ovaj nered. Izgubio sam dovoljno vremena na ovog kretena.

„Završi s njim", kažem jednom od svojih ljudi dok se okrećem da odem.

Dok se penjem stepenicama nazad do poda kazina, čujem slabe zvuke smeha i zveckanja čaša. Atmosfera se dramatično menja dok ulazim u užurbanu sobu. Jarka svetla trepere, a vazduh je gust od mirisa dima i skupog pića. Vidim svog brata, Luca, naslonjenog na šank, s pićem u ruci, kako flertuje sa konobaricom.

„Pa, ako to nije kralj gostoprimstva", kaže on sa zabavljenim sjajem u očima. „Da li si dole razvukao prostirku dobrodošlice ili je to više bio krvavi oproštaj?"

Sedam pored njega, dajući znak barmenu da popije piće. Misli mi lutaju dok vadim telefon. Poruka mi stiže na ekranu i otvaram je da pronađem sliku koju je poslao jedan od mojih ljudi.

Zatečem sebe kako buljim u Elenu.

Moja buduća žena.

Gledam sliku, uzimajući u obzir svaki detalj.

Ona stoji u vrtu obasjanoj suncem, kosa joj pada preko ramena. U njoj postoji nevinost koja se sukobljava sa svetom čiji smo deo, i to me nervira.

Kada me je otac pozvao da me obavesti o odluci koju je doneo, nisam bio ni najmanje iznenađen. Uvek je trebalo da dođe do ovoga — braka za učvršćivanje moći, strateškog saveza iskovanog u krvi i nemilosrdnosti. Ipak, dok gledam Eleninu fotografiju, ne mogu a da ne osetim tračak ljutnje zbog čistoće koju vidim u njenim očima.

Ona je prelepa, zadivljujuća žena, to se ne može poreći. Način na koji sunčeva svetlost hvata njenu kosu, meka oblina njenih usana — sve je to u potpunoj suprotnosti sa tamom našeg sveta. Čini se gotovo nepravednim, kao da se sudbina izvela okrutnu šalu stavljajući mi je na put.

Izgradio sam svoje carstvo kroz strah i manipulaciju, moje ruke su umrljane krvlju mojih neprijatelja.

A sada se od mene očekuje da se udam za nekoga ko oličava sve protiv čega sam se borio. Ne mogu a da se ne zapitam koliko će vremena biti potrebno da tama ukalja tu čistotu.

Luca se naslanja na šank sa osmehom, prekrstivši ruke. „Da odem da bi mogao da drkaš na tu sliku?"

Gledam ga sa dosadom.

On podiže obrvu. „Šta je ona uradila da bi je udali za tebe?"

Gledam ga ljutito, moja ljutnja bukti.

Osvrćem se na sliku, gleda, je ponovo. "Šta je otac mislio? Izgleda kao jebeni anđeo, za ime Boga."

Luca se smeje. „Pa su je udali za đavola", ceri se on.

"Začepi, Luca."

Zaključavam telefon, slika nestaje.