Mračna obećanja

Chapter 69: Adrian

Sledećeg jutra, Elena i ja odlazimo u kuhinju na doručak.

Dok sedamo, Luca ulazi, opušten kao i uvek, ruke duboko u džepovima. Ima onaj pogled u očima—onaj koji govori da će nam prosuti neku glupost.

"Idem kući," kaže previše nonšalantno.

Elena zastaje u pola pokreta dok seže za kafom. "Odlaziš?"

"Da."

Namrštim se, naslonim na stolicu, prekrstim ruke. "Zašto?"

Ne odgovara odmah, samo uzima jabuku sa pulta, zagrize, žvaće polako.

"Imam neke stvari da sredim," kaže, sav opušten.

Podignem obrvu. "Kao šta?"

Iskezi se oko zalogaja jabuke, onaj smešak koji me tera da mu ga zbrišem s lica. "Kao hvatanje izvesne Sokolov devojke koja se šunja okolo."

Jebeno sam znao.

"Mislim da ne bi trebao da to radiš."

On odmahne glavom kao da nije ništa. "Već smo pričali o ovome."

Jesmo, ali očigledno nije shvatio. Nagnem se napred, naslonim laktove na sto, pokušavajući da ga urazumim. "Mislim da ne bi trebalo da juriš za njom. Ona je mamac."

"A ja mislim da ti ne bi trebalo da brineš o tome," kaže mi. "Biću pažljiv. Osim toga, vas dvoje golupčića konačno možete malo da budete sami."

Elenini obrazi pocrvene, a iz nje se izvlači tih smeh.

Luca prilazi, naginje se, i brzo je poljubi u obraz pre nego što krene ka vratima.

"Vidimo se."

Gledam ga kako odlazi, svaki instinkt u meni kaže da idem za njim, da ga nateram da ostane ovde gde je bezbedno—ili bar bezbednije. Ali znam ga. Neće me slušati, previše je tvrdoglav da bi to pustio.

Elena me sada posmatra, oči su joj mekane, zabrinute.

"Biće on dobro," uverava me, pružajući ruku preko stola, nežno stiskajući moju.

Nadam se da je u pravu.