Mračna obećanja

Chapter 51: Adrian

Nakon nekoliko sati, sedimo na jahti, uživajući u zalasku sunca. Nebo je ispunjeno nijansama narandžaste i ružičaste, odražavajući se na mirnoj vodi. Oseća se mirno dok se opuštamo na kauču, sa čašama šampanjca u rukama.

Ne mogu da se setim kada sam poslednji put bio ovako opušten, uživajući u danu, ne fokusirajući se na posao.

"Kako je bilo tvoje detinjstvo?" Elena prekida tišinu. Uhvaćen sam nespreman njenim pitanjem. Zaista ne želim da pričam o tome.

Pogledam je, pitajući se zašto bi želela da zna o mojoj prošlosti. To nije tema o kojoj želim da razgovaram.

"Zašto želiš da znaš?" pitam.

"Jednostavno želim da te bolje razumem." Njena iskrenost me iznenađuje i osećam mešavinu iritacije i radoznalosti. Znam da misli dobro, ali nisam siguran da želim da kopa po mojoj prošlosti.

Ne treba mi njeno razumevanje, i ne želim ga.
Ali prisiljavam se da odgovorim. "Moje detinjstvo nije bilo ništa posebno. Uglavnom je bilo o bežanju od očevog gneva." Izgovaram reči oštrije nego što sam hteo, i mogu da osetim težinu svoje prošlosti kako lebdi u vazduhu.

Držim pogled uprt u horizont, izbegavajući njen pogled.

"Uvek je to bila igra moći za mog oca," kažem, moj glas je zasićen prezirom. "Uživao je u svojim bolesnim igricama, koristeći nas da zadovolji svoj osećaj autoriteta. Svaki dan je delovao kao nova kušnja, brutalni test osmišljen da nas slomi i ponovo izgradi po njegovoj slici. Nikada nismo smeli da budemo deca; naši životi su se vrteli oko ispunjavanja njegovih nemogućih standarda. Svaka greška se kažnjavala sa takvom žestinom da je jasno bilo da nismo samo njegova deca—bili smo trofeji koje treba polirati i izložiti. U njegovom svetu, ljubav je zamenjena strahom, a naše detinjstvo je žrtvovano na oltaru njegove okrutne ambicije."

Elena se menja dok moje reči teže vise u vazduhu. Njene oči se napune neisplakanih suza, a uglovi njenih usana lagano drhte.

"Žao mi je." To je izraz iskrene empatije koji probija moju čvrstu spoljašnjost, i na trenutak vidim kako joj se srce slama zbog dečaka koji sam nekada bio. Ali brzo se podsećam da sažaljenje neće promeniti prošlost; to je samo podsetnik na bol u kojem odbijam da se valjam.

"U redu je. Ne treba mi tvoje sažaljenje," kažem grubo, odbacujući njeno izvinjenje.

"Pa, dobićeš ga, hteo ti to ili ne."

Pre nego što mogu da odgovorim, zatvara razdaljinu između nas, njene usne udaraju o moje s žestinom. To je poljubac ispunjen mešavinom nežnosti i očajanja, kao da pokušava da premosti ponor moje prošlosti. Osećam kako se toplina širi od nje, palivši nešto duboko u meni što sam dugo skrivao. Njeni prsti se zapliću u moju kosu, privlačeći me bliže, i na trenutak dozvoljavam sebi da zaboravim sve ostalo, gubeći se u njenom ukusu.