Mračna obećanja

Chapter 30: Elena

Ne moraš da boksuješ ili dižeš tegove," kaže, njegov glas je nizak i gladak. "Možeš samo da mi praviš društvo ako želiš."

Pre nego što stignem da odgovorim, osetim njegovu ruku na donjem struku. Čvrsta je —samo dovoljno da me usmeri napred.

Jednostavan dodir me šokira, prostor između nas odjednom deluje manji. Uhvatiću njegov pogled, oči mu se vec na mene.

"Da li je to razlog što jutros nisi bio u krevetu kada sam se probudila?" pitam.

Klimne glavom. "Rano započinjem dan."

Krećemo ka sledećoj sobi, koja više deluje kao prostor za rekreaciju. U centru je bilijar, okružen kožnim sofama i televizorom sa ravnim ekranom koji je montiran na zidu. Elegantan bar se nalazi sa strane, a pored prozora je mali radni sto.

"Da li igraš?" pita, klimajući glavom prema bilijaru.

Odmahnem glavom. "Ne baš."

Lagano se osmehne. "Mogu te naučiti nekad."

Čudno je kako se njegova intenzivnost menja u ovakvim trenucima, od nečega hladnog i udaljenog do nečega skoro nežnog, zadirkivačkog.

Nastavljamo obilazak, prolazeći pored još soba—soba za goste, još jedne dnevne sobe, čak i privatnog bioskopa. Na kraju se vraćamo u glavnu dnevnu sobu.

Adrian vadi telefon, pogledajući u ekran pre nego što se ponovo susretne s mojim očima. "Poslaću ti poruku da imaš moj broj," kaže. "Ako ti zatreba nešto, ili ako se nešto desi, pošalji mi poruku ili me nazovi."

Umeće telefon nazad u džep, zatim se uspravlja, podešavajući manžetnu svog odela dok se priprema da ode. "Neću biti dugo odsutan," kaže, njegov glas sada je niži, gotovo umirujući.

Posmatram ga trenutak, a zatim pitam: "Da li da te čekam za ručak?"

Adrian staje, ruka mu se oslanja na dugme za lift dok se okreće da me pogleda. "Da. Želim da ručamo zajedno."

S tim odlazi, vrata lifta se zatvaraju.

Vraćam se u glavnu dnevnu sobu, meka svetlost ulazi kroz velike prozore. Pronalažim mesto na jednoj od udobnih sofa.

Moj telefon vibrira, izvadim ga i vidim poruku od Adriana: Vidimo se na ručku.
Nezno se osmehnem.