Mračna obećanja

Chapter 102: Adrian

Pustim tišinu da se smesti između nas nakon tog razgovora, oboje verovatno to trebamo. Postoji nešto umirujuće u ritmu talasa u tišini, što me navodi da ne želim da govorim uopšte.

Nakon nekog vremena, okrenem se prema njoj. "Hoćeš li da razgovaraš sa mnom o tome šta te muči poslednjih nekoliko dana?"

Elena mi uzvraća pogled, njene oči su oštre i nečitljive. "Stvarno nemaš pojma šta bi to moglo biti?"

Namrštim se, provlačeći ruku kroz kosu. "Mislim... Mislim da si uglavnom ljuta zbog toga kako sam se ponašao nakon restorana. Kada sam ti rekao da ostanes kod kuće. Preterao sam. Bio sam... slep od besa prema onome ko ti je pokušao naškoditi i pomisli da bi neko drugi mogao da te povredi. A moje ponasanje je bilo... nepravedno."

Čekam, pažljivo je posmatrajući, nadajući se nekom odgovoru—reč, pogled, bilo šta. Ali ona ćuti, njen izraz je nečitljiv, ostavljajući prostor između nas težak od napetosti.

Kada ne kaže ništa, nastavljam, moj glas se omekšava. "Nije mi bila namera da te nateram da se osećaš zarobljeno kod kuće, Elena. To nije ono što sam želeo." Pauziram, pretražujući njene oči za nekim znakom da razume. "Samo želim da se uverim da si sigurna, to je sve. Treba mi da znam da si u redu."

Napokon progovara, njen ton je smiren, ali nosi težinu. "Bila sam ljuta zbog toga. Ali to je bio deo koji sam barem nekako mogla da razumem." Njene oči se sada prelamaju sa nečim oštrijim. "Drugi deo je ono što nas je stvarno dovelo ovde."

Namrštim se. "Koji drugi deo?"

Njena vilica se zateže. "Deo gde sam te optužila da me tretiraš kao svoju imovinu umesto kao partnera, i ti si mi potvrdio."

Mrštim se. "To nije kako te vidim."

Ona me gleda, nepokolebljiva. "Da li si rekao, citiram: 'Neću te izgubiti. Ne zbog njih, niti bilo kome. Bilo to zato što mi je stalo ili zato što si moja, to ne menja ništa.'?"

Oštro uzdahnem, provlačeći ruku niz lice. "Jesam. Ali ne na način na koji misliš." Moj glas postaje tamniji, grublji. "Nikada nisam rekao da si mi važna samo zato što si moja žena, Elena. Da nisi značila nešto za mene—nešto više od bilo koga drugog—ne bih bio ovako opsednut time da te zaštitim. Da si bila samo titula, samo uloga, ne bih se ponašao ovako. Ne bih se dovoljno brinuo da se ovako ponašam." Pauziram, glas mi je nizak, ali ispunjen oštrom namerom. "Važna si mi na način na koji niko nikada nije bio, i zato ne mogu dopustiti da bilo šta—bilo ko—uzme od mene."

Njen izraz se učvršćuje, a sada se u njenom glasu oseća vatra. "Ali to nije kako je to zvučalo. I to nije kako si me tretirao, Adrian."

Iznenada ustaje sa ćebeta, otresajući pesak s ruku, vazduh između nas je gust od napetosti.

Uspravim se, moj glas je čvrst, obeležen autoritetom. "Sedi. Nismo završili."

"Želim da idem kući." Kaže, okrećući se od mene.

Ustajem i brzo skraćujem razdaljinu između nas, obavijajući je rukom oko struka, privlačeći je nazad ka sebi. Njen leđa se sudaraju s mojim grudima.

"Živeo sam ceo život u tami, s krvlju na rukama i smrću u srcu. Nikada nisam znao ništa drugo. Ti si jedina stvar koja je stvarna u mom svetu. Mogu to osetiti kao oluju u svom grudima, kao vatru u venama. To je ludilo, ova stvar koju osećam prema tebi, ali je to jedina stvar koja me čini živim. Bez tebe, samo sam ruina i pepeo. Nije me briga ako je to pogrešno ili opasno—ako si ti moja propast, prihvatiću to. Činiš da želim stvari koje nemam pravo da želim, činiš da verujem u stvari koje nikada nisam zaslužio. Ti bi trebala da budeš ta koja beži u suprotnom pravcu od onoga što želiš da osećam, od onoga što osećam, jer ono što osećam prema tebi će te pojesti, utopiti, pretvoriti te u centar oluje koju samo ti možeš kontrolisati."

Ona se okreće prema meni, njene oči su strastvene. "Trebas prestati donositi odluke umesto mene, Adrian."

Ne kažem ništa, previše sam izgubljen u pokušaju da razumem oluju emocija u njenim očima.

"Jer da si dopustio da sama odlucim, shatio bi da ne želim da bežim."

Pre nego što mogu odgovoriti, udara svoje usne o moje s hitnošću koja mi oduzima dah. Njen poljubac je žestok, zahtevan, paljenje vatre koja se širi od mojih usana do mog bića.

Umirao sam da je ovako okusim proteklih nekoliko dana.

Moje ruke pronalaze put do njene kose, povlačeći je još bliže. Ona odmah reaguje, njeno telo se prilagođava mom kao da smo uvek bili stvoreni da se tako uklapamo. Ukus nje—sladak, opojan—vrti mi se u glavi, utapajući me u potrebama koje više ne mogu da kontrolišem.

Svaki poljubac je otkrovenje. Istražujem njene usne, uživajući u načinu na koji se otvara za mene, u načinu na koji joj jezik pritisne na moj. Njeni prsti se uvijaju u moju kosu, blago je povlačeći, i osećam toplotu njenog tela protiv mog, još više podstičući moju želju.

Poljubac se produbljuje, postajući primarniji, očajniji. Gubim se u njoj—toplina njenih usana, opojni miris njenog tela, tihe izdahe koja izlaze iz njenih usana. Pritiska svoje telo bliže, stenje, a ja odgovaram tako što dodatno stegnem svoj stisak oko njenog struka, držeći je kao da bi mogla da isklizne.

Njeno telo se oseća živim protiv mog, svaka oblina budi divlju potrebu u meni.

Povlačim se, prekidajući poljubac. "Idemo kući," kažem.

Koliko god me boli, koraknem nazad, dozvoljavajući joj da skupi svoje stvari.