Mračna obećanja

Chapter 19: Adrian

Vožnja kući je bila mirna, tišina koja joj je očigledno bila potrebna posle svega što se desilo večeras. Posmatrao sam je krajičkom oka, primećujući kako se naslonila na sedište, oči poluzatvorene, verovatno prerađujući sve što se dogodilo.

Kada se automobil konačno zaustavio, nagnuo sam se napred i pritisnuo interfon. „Ne moraš da izlaziš," rekao sam vozaču smirenim glasom. „Uvezi auto u garažu i odlazi."

Izašao sam iz automobila, okrenuvši se da pružim ruku Eleni. Njena haljina otežavala joj je da graciozno izađe iz automobila, ali nekako je uspela.

Zadržao sam njenu ruku u svojoj dok sam je vodio ka ulazu u zgradu. Ova zgrada pripada nama—moj penthaus je na vrhu, a dva sprata ispod pripadaju mom ocu i mom bratu. Ali njih nema ovde. Moj otac više voli da boravi u glavnoj kući, a moj brat—pa, Luca ima dovoljno svojih mesta gde može da boravi.

Prošli smo pored stražara uz klimanje glavom, i ušli u lift. Vrata lifta su se otvorila direktno u penthaus, i ja sam stao sa strane, čekajući da ona izađe pre nego što sam je pratio.

Kada je ušla unutra, zaključao sam vrata lifta kodom, tihi zvuk pištanja ispunio je prostor dok nas je mehanizam osiguravao unutra.

„Želiš li obilazak?" pitao sam.

Pogleda oko sebe pre nego što me ponovo pogleda. „Radije bih to videla ujutru," kaze, prešavši rukom preko tkanine svoje haljine. „I kad budem nosila nešto udobnije."

Nasmejem se. Povedem je ka prostranoj kuhinji, ali ona je prošla pored nje, smestivši se na kauč u dnevnoj sobi.

„Želiš li nešto?" upitam, naslonjen na šank.

Odmahne glavom. „Ne, dobro sam," promrmljala je, još uvek daleka, ali znao sam da to misli. Pobrinuo sam se da je nahranjena i da je dovoljno popila tokom vožnje.

Natočim sebi čašu viskija pre nego što sam joj se pridružio na kauču, olabavio kravatu i skinuo sako, nehajno ga bacivši sa strane.

Pustim da tišina traje još malo, posmatrajući kako mala deluje u ogromnoj dnevnoj sobi.

Konačno progovorim, vrteći viski u čaši. „Ovaj penthaus je naš. Onaj ispod je na mog brata, a onaj ispod toga na  mog oca. Ali njih neće biti ovde."

Pogleda me, blago naboravši obrve. „Imaš li i drugih mesta?"

Klimnem glavom. „Imam. Ali ovde najviše ostajem. Ovde cemo ostati."

Primi to, polako klimajući glavom, pogled joj je lutao po prostoriji kao da pokušava da shvati sve što se promenilo u tako kratkom vremenu.

Pijem svoj viski, osećaj topline širio mi se kroz grudi dok sam je posmatrao. Nemoguće je ignorisati koliko je prelepa. Moje telo reaguje na nju—reagovalo je cele noći—a misli su mi lutale ka svemu što želim da joj uradim. Kako će se osećati kada konačno budem mogao.

„Imam kuvaricu koja dolazi četiri puta nedeljno," rekao sam, zadržavajući miran ton, iako su mi misli bile sve osim toga. „Ona priprema obroke, ali ako ikad budeš želela nešto posebno, možeš ili sama da kuvaš ili da joj kažeš šta želiš."

Klimnula je glavom, primajući informacije, osvrćući se po prostoru, upijajući sve oko sebe.

Ostavio sam čašu na sto, zavalio se na kauču, oči i dalje uprte u nju. Težina večeri spustila se između nas, napetost gotovo nepodnošljiva, i koliko god sam želeo da premostim prostor između nas, zadržao sam se—za sada.