Mračna obećanja

Chapter 17: Elena

Dah mi zastaje u grlu, napetost između nas toliko gusta da bi mogla da me udavi.

Završavamo ples, ali njegovo prisustvo ostaje, teško i neizbežno. Adrian se naginje dovoljno blizu da mu usne ponovo dodirnu moje uvo, a glas mu je tiha naredba. „Odlazimo za dvadeset minuta. Oprosti se."
Pustio me je, a ja se vraćam ka stolovima. Nema mnogo ljudi oko nas, neki su otišli ranije, neki dok smo upravo plesali.

Noć se konačno privela kraju. Pomisao da ću tako brzo biti sama s njim natera me da teško progutam, a puls mi ubrzava od mračnih obećanja koja su još uvek visila u vazduhu—obećanja koja je šapnuo tim tihim, opasnim tonom. Svaka reč obavila me je, a ja nisam mogla da se otrgnem.

Oproštam se sa svima, forsirajući osmeh koji deluje previše zategnuto dok skupljam svoje stvari. Prilazim bratu, koji me povlači u zagrljaj. Glas mu je tih, da samo ja mogu da čujem. „Pozovi me ako se nešto desi. Bilo šta, u redu?"

Klimam glavom, osećajući težinu njegove brige.
Vazduh se menja, prelazi iz opuštenog u gust od napetosti onog trenutka kada Adrian priđe bliže.

Njegov izraz je nečitljiv, oči hladne i bez emocija. Ruke mu leže opušteno u džepovima, ali nema ničeg opuštenog u njemu. Stoji tamo, tiho nas posmatra, a kada mu pogled pređe s mog brata na mene, osećam to kao zahtev.

„Trebalo bi da krenemo," kaže, ali mu oči ostaju uprte u mog brata, što čini da reči zvuče više kao upozorenje nego kao obična izjava.

Brat me poslednji put pogleda, nudeći isforsiran osmeh. Ne trudim se da se oprostim od oca. Ni Adrian to ne radi. Njegova ruka pronalazi moj struk, i to je kao pečat—posesivno, kontrolisano—dok me vodi kroz hodnik, napolje, gde nas automobil čeka. Vozač stoji u pažnji, držeći vrata otvorena, klimajući nam glavom dok prilazimo.

Prvo ulazim unutra, osećajući težinu haljine kako se širi oko mene. Auto je ogroman, limuzina—Adrian je očigledno mislio na sve. Ulazi za mnom, smeštajući se pored mene, pazeći da ne sedne na haljinu, ali njegovo prisustvo ispunjava svaki centimetar prostora između nas.

Vrata se zatvaraju, i tišina je trenutna, pritiska. Vozač pokreće automobil, a u prvim minutima, svet napolju je zamućen prolaznim svetlima ulica. Limuzina je zatamnjena, odvojena od vozača. Tiho je, gotovo mirno, ali ne mogu da se opustim. Moje telo je previše napeto, moj um previše svestan njega koji sedi pored mene.

Adrian nije progovorio otkad smo izašli, i zahvalna sam na tome, potrebni su mi ovi trenuci da se saberem, da se pripremim za ono što ova noć nosi. Ali, uprkos tišini, nema bega od topline koja zrači s njega, niti od načina na koji mi se koža ježi od svesti o njemu. Pogledam kroz prozor, pokušavajući da skrenem misli s njegove magnetske privlačnosti, ali uzaludno je.

Konačno prekida tišinu, glas mu je tih i gladak. „Do penthausa imamo oko sat i po."

Klimam glavom, ali mi srce preskače, težina njegovih reči spušta se preko mene poput obećanja onoga što sledi.

Pogledam ga nakratko, a zatim ponovo klimnem glavom, bez reči, okrećući pogled nazad ka prozoru. Svetla ulice prolaze, ali previše sam svesna njega pored sebe da bih se fokusirala na bilo šta napolju. Čujem ga kako se pomera, tihi zvuk otvaranja malog zamrzivača. U uglu oka vidim ga kako vadi bocu šampanjca, zatim poseže za dve čaše iz kabineta. Zvuk tečnosti koja se sipa u čašu ispunjava tišinu između nas.

Kada mi tiho ponudi čašu, na kratko sretnem njegov pogled, oklevajući.

„Pij," kaže, tonom koji je miran, ali odlučan, noseći tihu autoritet. „Opuštiće te."

Ne kažem mu da verovatno neće. Umesto toga, opet oklevam. „Ne želim da previše pijem," promrmljam, spuštajući pogled na čašu u njegovoj ruci.

Ne povlači je nazad. „Jedva da si popila jednu čašu šampanjca večeras." Ton mu je postojan, nepokolebljiv. „Hajde. Opustiće te."

Nevoljno uzimam čašu od njega, podižući je do usana za mali gutljaj. Hladna tečnost pucketa na mom jeziku, ali i dalje osećam njegov pogled na sebi, proučava svaki moj pokret.

„Nisi ni mnogo jela," mirno primećuje, oči mu su neumoljive. „Ne mogu da dopustim da se onesvestiš." Blago se pomera, fokus mu nikada ne odlazi s mene. „Staćemo putem i kupiti nešto."

Čvrstina u njegovom glasu ne ostavlja prostora za raspravu. Naginje se napred, pritiskajući dugme na interfonu. „Pronađi mesto gde možemo stati za hranu," izdaje naredbu, a zatim se opušta u sedištu.