Mračna obećanja

Chapter 62: Elena

Dok se približavamo sigurnoj kući, ne mogu da se ne zagledam u impozantnu strukturu ispred nas. Uvučena je od glavne ceste, okružena gustim drvećem koje stvara prirodnu barijeru. Iako je na skrivenoj lokaciji, jasno je da ovo nije obična sigurna kuća; elegantne linije i moderni dizajn govore o luksuzu. Tamna kamenita fasada naglašena je velikim staklenim prozorima koji sjaje pod slabim mesečinom, dajući mestu gotovo eterealni kvalitet.

Adrian je prvi izašao, krećući se s odlučnošću. Skreće pogled na okolinu, izraz mu je intenzivan. Luca ga prati blizu, držanje mu je budno, ali opušteno. Shvatam da zadržavam dah dok uzimam trenutak da se saberem, izlazim iz automobila i pridružujem im se na šljunkovitoj stazi. Šuštanje kamenčića pod mojim nogama zvuči pojačano u tišini noći.

Zajedno prilazimo kući, i kada stignemo do vrata, Adrian stavlja svoj prst na skener i vrata se otkljucavaju.

U trenutku kada ulazim, odmah me obavija osećaj sigurnosti, iako krhak. Enterijer je luksuzna mešavina modernog dizajna i udobnosti, s visokim plafonima i otvorenim tlocrtom. Dnevna soba nas dočekuje s udobnim nameštajem—dubokim, pozivajući sofe, dizajnerskim stolicama i elegantnim stolićem za kafu koji odražava blagi sjaj plafonskih svetala. Upadljivi luster visi iznad, bacajući složene senke po zidovima.

"Pomeri se," Adrianov glas me vraća u stvarnost, i klimam glavom, primoravajući se da ponovo usmerim pogled na put ispred. Osećam napetost u njegovim ramenima, težinu onoga što nas proganja pritisnuti kao gustu maglu.

Luca vodi put do vrata na kraju hodnika, a Adrian ga prati blizu, pazeći na našu okolinu. Kada ulazimo u sigurnu sobu, primećujem ojačane zidove i sigurnosne panele. Jasno je da su ovde mislili na sve. Zidovi su obloženi monitorima koji prikazuju razne uglove spoljašnjosti, a tiha hum glasa opreme stvara atmosferu kontrolisanog haosa.

"Ostanite ovde," Adrian naređuje, njegov ton ne ostavlja mesta za raspravu. "Moram proveriti perimetar."

Luca klimne glavom, a Adrian izlazi, ostavljajući me privremeno samo s Lucom. Tišina se čini teškom, a ne mogu da se otresim uznemirenosti koja se vrti u mom stomaku.

"Da li si dobro?" Luca me pita.

Klimam, ali ne mogu da sklonim sumnje koje ostaju u mom umu. Uvučena sam u ovaj svet koji ne razumem potpuno, okružena opasnošću i tajnama. "Šta ako nas pronađu?" pitam, glas mi se blago trese.

"Neće," Luca odgovara, njegov pogled je čvrst. "Ovo mesto je opremljeno najboljom bezbednošću. Bićemo ovde nekoliko dana dok ne budemo sigurni da je sve čisto."

Adrian se vraća trenutak kasnije, izraz mu je napet, ali odlučan. "Hajde," uzima me za ruku. "Sve je čisto."

Adrian me vodi nazad ka glavnoj dnevnoj sobi, atmosfera se čini malo manje napetom sada kada je on ponovo pored mene.

Luca ide napred, odlazeći do frižidera smeštenog u elegantnom kuhinjskom ostrvu. Posmatram ga kako pretražuje police, s lakoćom koja deluje nestvarno s obzirom na ono što smo upravo pobegli.

Sa zadovoljstvom izlazi s pivom u ruci, otvarajući ga pre nego što se smesti na udoban kauč. Naslanja se nazad kao da se upravo vratio s dugog radnog dana.

Ne mogu da se suzdržim od namrštenosti pri pogledu na to. Da li se ovako ponašaju? Da li se ovo doživljava kao još jedna normalna večer? Ponovo se zagledam u frižider, pun hrane i pića do vrha. Da li se ovo punjenje dešava svake nedelje, a zatim se hrana baca kada opasnost nije dovoljno blizu?

Da li zapravo živimo ovako?" mumlam za sebe, ne bih li bila sigurna da li neko stvarno sluša. Moj glas nosi mešavinu neverice i zbunjenosti.

Adrian me čuje i tiho se nasmeje. On se smeje? "Ovo je sigurna kuća, Elena. Mora biti spremna na sve, uključujući i neplanirane posete." Približava se frižideru, uzimajući čašu i sipajući svež sok od narandže.

Odmah odmahnem glavom kada mi je postavi ispred.

Podiže obrvu, njegov izraz je čvrst, ali nežan. "Trebaš da držiš snagu. Ne želim da se onesvestiš, posebno ne sada."

Njegova briga je opipljiva, i cenim je, ali sama pomisao na to da sedim ovde u ovakvom luksuzu dok opasnost još uvek vreba napolju čini se pogrešno. Osećam se kao prevarant u ovom besprekornom okruženju. Uzmem čašu i dam joj nesiguran gutljaj. Sok je svež, kiseo i oživljava me, ali ne smiruje nemir u meni.

Ali šta ako—"

"Hajde da ne razmišljamo o 'šta ako' sada," prekida me Adrian, nežno. "Moramo se fokusirati na ono što možemo kontrolisati." Približava se, ton mu se omekšava. "Sastavicemo plan, ali prvo trebaš da dišeš."

Njegov stabilan pogled me učvršćuje. Iako strah grize iznutra, osećam osećaj udobnosti u njegovom prisustvu.

Luca se pomera na kauču. "Proveriću bezbednosne snimke. Uveriću se da je sve još uvek čisto." Jasno govori, dajući nam prostor.

Posmatram ga kako ustaje, njegovo držanje se menja iz opuštenog u ozbiljno. Hoda dalje. U prostoriji se čuje tišina osim povremene zvukove frižidera koji tiho zuji u pozadini.

Adrian zauzima mesto pored mene, njegov izraz je promišljen. "Da li si dobro?" tiho pita, zabrinutost mu titra na licu.

Klimam polako.

Približava se, dodirujući mi ruku. "Ovde si sigurna, Elena. Obecavam."

U njegovom glasu postoji snažna odlučnost koja smiruje oluju u meni, makar na trenutak. Duboko udahnem, dopuštajući sebi da se opustim, barem malo.