Mračna obećanja

Chapter 90: Elena

Njegove ruke čvrsto stežu moje bokove, brutalno posesivne, povlačeći me prema njemu sa svakim snažnim prodorom. Svaki njegov pokret je sirov, primitivan, kao da me obeležava svakim delom svog tela. Zvuk naše kože koja se sudara ispunjava sobu, praćen mojim tihim jecajima koji postaju sve glasniji sa svakim njegovim potezom, svakim povlačenjem.

Njegov stisak postaje jači dok prodire dublje, snažnije, oduzimajući mi dah. Ne mogu da dišem – način na koji me uzima je sveprožimajući, ne traži izvinjenje za svoju potrebu. Nema nežnosti u tome, nema blagih dodira ni šaptanih obećanja. Samo čista, životinjska potreba da me poseduje, da me dominira. Intenzitet toga tera me da grčim prste, da se izvijam unazad, a prsti mi se ukopavaju u njegova ramena.

Kaže moje ime, taj zvuk prolazi kroz moje telo, čini me još vlažnijom, željnom za još. Njegove ruke klize niz moje butine, podižući ih više, postavljajući me pod pravim uglom dok ulaziu mene. Svaki njegov pokret me potpuno ispunjava, približavajući me ivici, dok moje telo drhti pod njegovim, balansirajući na rubu ekstaze.

On je svuda—njegova toplota, njegov miris, grubi dodir—i gubim se u njemu potpuno. Njegov ritam je neumoljiv, nepopustljiv, osećam ga duboko u sebi, gurajući me preko granice povratka. Volim način na koji me uzima, način na koji zahteva sve od mene, a ja mu to dajem voljno, svaki deo mene.

Negde između preplavljujućeg zadovoljstva i načina na koji me njegove ruke polažu kao da me poseduju, shvatam nešto što je dugo tinjalo ispod površine. To nije iznenadna spoznaja, već istina koja se polako probijala u svaki deo mog bića, čekajući pravi trenutak da izbije na videlo. I sada, dok ležim ispod njega, potpuno obuzeta njegovim dodirom, njegovom snagom, odjednom me obuzima—već sam pala na njega. Nisam više u procesu zaljubljivanja; davno sam prošla tu tačku. Pala sam, duboko i nepovratno, na ovog opasnog, lepog, komplikovanog muškarca.

On nije samo moj mučitelj ili moj spasilac. On je obe. Način na koji je preuzeo svaki deo mog života, svaku misao, svaki osećaj—kao da me je posedovao na više načina nego samo fizički. Nisam želela da priznam to sebi, nisam želela da priznam da je čovek koji bi me tako lako mogao slomiti nekako postao onaj koji me čini da se osećam sigurno, celovito. Njegova tama me ne plaši; ona me privlači, čini da se osećam živom na načine koje nisam ni mogla zamisliti.

„Adriane, volim..." Reči mi izlete, jedva šapat, gotovo protiv moje volje. Zastajem pre nego što izgovorim ostatak, panika mi preplavljuje grudi. „...ovo," završavam, laž se jedva provlači kroz moje usne.

Sranje.

Htela sam da mu kažem da ga volim.

Ta spoznaja udara me silovito, oduzimajući mi dah. Nije to samo želja ili način na koji me njegove ruke oživljavaju pod svojim dodirom—mnogo je više od toga. To je način na koji me čini da se osećam kao da pripadam njemu, potpuno i bez pitanja. Kao da sam stvorena da budem njegova na način na koji niko drugi nikada ne bi mogao. Ta istina, surova i neosporna, udara me jako i čini svaki osećaj još intenzivnijim.

Svaki njegov dodir postaje oštriji, svaki poljubac električniji dok sve to puštam da se slegne.

Volim ga.

Ta misao prožima me, obavija moje srce i prolazi kroz svaki nerv u mom telu, pojačavajući svaki osećaj. Moja ljubav prema njemu je preplavljujuća, zastrašujuća, ali to je nešto što više ne mogu da poreknem.

Srce mi ubrzano lupa dok se potpuno predajem—ne samo zadovoljstvu, već njemu. Svemu što jeste, svemu što osećam prema njemu. Osećam svoju ljubav prema njemu u svakom drhtaju, u svakom otkucaju pulsa, u svakom delu svoje kože pritisnute uz njegovu.

I shvatam, sa zastrašujućom jasnoćom, da povratka više nema. Njegova sam. Potpuno, duboko i nepovratno njegova.