Mračna obećanja

Chapter 59: Adrian

Šetam se po kancelariji, napetost izbija iz mene u talasima. Luca sedi na kauču, raširenih nogu, lupkajući nožem o čizmu. Prešli smo preko ovoga stotinu puta, ali ništa se ne poklapa.

„Svaki trag koji pratimo završava mrtvo ili, još gore—u ništa," kaže Luca.

„Neko je napolju, daje Rusima sve informacije, a mi ne gledamo na pravim mestima. Nešto smo propustili." Zgrabim flašu viskija sa stola, sipam sebi čašu i ispijam je na eks. Pečenje alkohola deluje kao ništa u poređenju sa frustracijom koja mi steže stomak.

Mučili smo više ljudi nego što bih voleo da brojim, lomili kosti, uništavali umove, i opet—ništa. Nijedan jebeni trag o tome ko nas izdaje.

„Možda uopšte ne rade u kazinima," predlaže Luca.

„Pročešljali smo evidenciju, ispitali sve, čak i ljude kojima verujemo. Niko ne kaže ništa." Ali neko jeste. Neko nam je tu, ispod nosa, hrani Ruse svakim našim pokretom, svakom isporukom, svakim ranjivim jebenim trenutkom.

Bacim čašu preko sobe. Razbije se o zid, komadići stakla raspršuju se po podu, kao delići ovog haosa koji ne možemo da sredimo. „Ovo nije samo krtica. Ovo je lično."

Luca ustaje, prelazi sobu i staje pored mene. „Ovaj poslednji potez eliminiše mnoge ljude. Tražimo nekoga ko te poznaje. Ko zna tvoje poteze, tvoje navike."

Glava mi se vrti. Svaka interakcija, svako lice, svaki jebeni čovek iz mog tima prolazi mi kroz glavu. Niko se ne izdvaja, barem ne odmah. Ali Luka je u pravu. Ko god da ovo radi, nije bilo ko. Pažljiv je, metodičan, i tu je već dugo.

„Ima pristup informacijama koje zna samo nekolicina ljudi." Mrmljam više za sebe nego za Luku. Osećam kako se delovi slagalice polako sklapaju. „Nije neko od poručnika. Oni ne bi rizikovali, ne sa svojim porodicama vezanim za posao."

„Neko ko nema mnogo šta da izgubi," dodaje Luca, pažljivo me posmatrajući.

Pogledam dole na sto, frustracija me izjeda. Fajlovi su razbacani svuda—transkripti ispitivanja, snimci sa sigurnosnih kamera, evidencije transakcija—ali ništa nas nije nigde odvelo.

Nešto mi ne da mira, nešto iz jedne od evidencija koju smo povukli pre nekoliko nedelja. Izvučem fioku, zgrabim fasciklu sa manifestima isporuka i počinjem da prelistavam stranice. Oči mi preleću svaku od njih, tražeći nešto što mi je ranije promaklo.

„Ovde," kažem, glas mi je tih dok se fokusiram na sitan, naizgled nebitan detalj. „Ova isporuka—pre četiri nedelje. Došlo je do promene rute u poslednjem trenutku."

Luca se nagne, obrve mu se mršte. „Sećam se toga. Preusmerio si zbog oluje."

„Ne," ispravljam ga, okrećući na drugu stranicu. „Nismo mi doneli tu odluku. Prosleđena je sa jednog od kontrolnih punktova."

„I niko nije to primetio?"

„Niko nije postavio pitanje. Vozač je doneo odluku na licu mesta. Rekao je da je došlo do kašnjenja zbog stanja na putu. Ali to nije bila istina."

Zgrabim laptop i pokrenem snimak iz te noći, onaj koji sam ranije odbacio, misleći da nema ničeg značajnog. Vozač—na telefonu pre nego što je preusmerio rutu, leđima okrenut kameri, jedva primetan osim ako baš tražiš.

„Pogledaj ovo," kažem, vraćajući snimak unazad i usporavajući ga. Ugao je užasan, ali možeš videti pokret ruke, nešto predaje—ne, prima nešto od čoveka kog nikada nismo identifikovali.

Luca se namršti, naginje se bliže. „Ko je, dođavola, to?"

„Ne znam. Ali ovo nije bilo slučajno."

Prebacim snimak na drugi ugao kamere. Eto ga—samo na trenutak, mali komadić papira koji je prošao između njih. Vreme na snimku savršeno se poklapa sa preusmerenjem rute.

„Vozač je prenosio informacije." Kaze, glas mu je ozbiljan.

Vozač.

Moja krv postaje ledena dok me istina pogodi kao voz. Sada je to očigledno, kada sam uprtio pogled u to. Vozač. Čovek koji vozi Elenu, koji je bio pored nje, pored mene.

Luca još uvek priča, govoreći nešto o sužavanju kruga, ali ne mogu da se fokusiram na njegove reči. Previše sam zauzet ponovnim prelaženjem svake sekunde, svake interakcije. Kako je znao gde smo, kako je uspeo da prođe bez sumnje. I ima pristup—direktan pristup meni, Eleni.

Jebote.

Zgrabim telefon i pozovem Elenu.