Mračna obećanja

Chapter 61: Elena

Uzimam dubok dah, vazduh u sigurnoj sobi je gust od napetosti. Zidovi deluju kao da se približavaju, a srce mi ubrzano kuca dok se naslanjam na hladni metal vrata. Pištolj teži u mom džepu, stalno me podsećajući na opasnost koja vrebaju napolju. Šta ako se nešto desi? Šta ako Adrian ne stigne nazad? Ta pomisao me prožima jeza.

Izvlačim telefon, zureći u ekran, želeći da se upali poruka od Adriana. Ali sve što vidim je svoj odraz—bled i uplašen.

Moram da ostanem fokusirana, podsećam se, hodajući po malom prostoru sigurne sobe.

Čujem buku napolju—prigušen glas, nizak i preteći. Zastajem, adrenalin mi struji kroz telo kao elektricitet. Glas je nepoznat, ali ton je potpuno pogrešan—preteći. Prislonim uvo na hladni metal vrata, naprežući se da čujem više. Srce mi kuca u grudima dok pažljivo slušam. Oni su u penthausu iznad.

"Pobrini se da je ne vidi," govori glas, grublji ton koji me natjera da se naježim. "Moramo znati šta planira."

Zaletim se unazad, panika me preplavljuje. Ko su oni?

Čvrsto držim pištolj u ruci, metal hladan na dlanovima.

Ostani smirena. Ostani smirena. Ostani smirena.

Ponovno izgovaram tu mantru u glavi.

Tihi šum lifta skreće moju pažnju na zadatak koji imam. Sećam se Adrianovih instrukcija i primetim kako se privlačim prema panelu na zidu, pretražujući ga za nečim—bilo čime—što bi moglo dati objašnjenje o onome što se dešava napolju.

Čujem pucnjeve i poskočim, srce mi ubrzano kuca.

Glasovi napolju postaju sve glasniji, a srce mi ponovo pada.

Šta se, dodjavola, dešava? Šta ako je Adrian pogođen?

Uzimam korak unazad, pomerajući se prema uglu sigurne sobe, čvrsto držeći pištolj. Misli mi se vrte od straha i adrenalina dok se sećam Adrianovih smirenih instrukcija, njegovog stabilnog glasa koji mi govori da mu verujem.

I upravo kada pomislim da više ne mogu izdržati, vrata se iznenada otvaraju.

Instinktivno usmeravam pištolj, prst mi drhti na okidaču. Ali kada ugledam Adrianovo lice, olakšanje preplavljuje moje telo, oduzimajući mi dah. Ulazi unutra, oči mu pretražuju prostoriju pre nego što se skupe na meni, i mogu videti kako se napetost u njegovim ramenima opušta samo malo.

"Spusti pištolj," tiho naređuje, njegov glas je dubok i hitan.

Spustim oružje, srce mi i dalje kuca dok uzimam nesiguran dah. Trčim ka njemu, čvrsto ga grleći.

"Da li si dobro?" pita.

"Da. Šta se dešava? Ko su oni?"

"Ne sada, Elena. Moramo da se krećemo," kaže, njegov glas je oštar kontrast miru koji očajnički želim.

"Adriane, molim te," molim, očaj se uvlači u moj glas. "Moram da znam—"

"Nema vremena za pitanja," prekida me, hitnost se preliva u njegov ton. "Učinila si sve što sam tražio. Bila si neverovatna."

Poljubi me u kosu.

Njegova pohvala je kao balzam, smirujući moju nervozu, čak i dok osećam težinu svega što se nadvija nad nama. "Šta se dešava?"

"Nismo više sigurni ovde. Moramo da pređemo na sledeću sigurnu lokaciju." Njegove oči se zamračuju dok nastavlja. "Posmatrali su nas."

Moje oči se šire, još jedno pitanje na ivici jezika.

"Odmah. Moramo brzo da se krećemo."

"Gde idemo?" pitam, osećajući hitnost u njegovim rečima kako se uvlači u moje vene.

Približava se, snižavajući glas. "Objašću ti sve kasnije. Sada, samo mi veruj. Bićemo sigurni, obećavam."

Klimam, potiskujući paniku koja se javlja na pomisao o napuštanju utočišta sigurne sobe. Osećam težinu njegovog pogleda na sebi, podsećajući me da nisam sama u ovome.

Adrian uzima moju ruku, vodeći me nazad ka liftu. Dok ulazimo unutra, ukuca kod, a vrata se zatvaraju. Mali prostor deluje klaustrofobično, vazduh je gust od neizrečenih briga.

"Ostani blizu mene," naređuje, njegov glas je nizak i ozbiljan.

"Hoću," obećavam, osećajući težinu njegovih reči. "Samo nas izvedi odavde."

Sa tihim zvukom, lift ponovo počinje da se pokreće. Brujanje mašinerije postaje stalni podsetnik da smo još uvek živi, još uvek se krećemo, čak i kada se svet napolju čini haotičnim i nemilosrdnim.

Držim se za prisustvo Adriana, jedine stvari koja smiruje moje nerve.

Konačno, lift se zaustavlja, Adrian brzo unosi još jedan kod. Vrata se otvaraju, i izlazimo u lobiju, ali mi dah staje u grlu.

Nekada besprekorno mermerne pločice sada su klizave od krvi. Oči mi se šire dok upijam scenu pred sobom—čuvar leži raširen na podu, njegovo telo bez života i mirno. Oštar kontrast svetlo crvene boje na belom mermeru izgleda kao nešto iz noćne more, slika koja se duboko urezuje u moj um. Panika se diže u mom grlu dok shvatam koliko smo blizu opasnosti.

"Ostani blizu," kaže Adrian, njegov glas je smiren uprkos haosu oko nas.

Klimam, srce mi ubrzano kuca dok brzo prelazimo lobi, svaki korak izgleda kao minu.

Pre nego što mogu previše da razmišljam o užasu onoga što vidim, primetim auto koji čeka ne više od dva koraka od ulaza. Puls mi se ubrzava na vidiku—naša bežanija. Ubrzavamo ka njemu, a kada se približimo vozilu, prepoznajem vozača.

Luca sedi na vozačevom sedištu, izgledajući smireno.

Kada se vrata zatvore, osećam trenutni osećaj sigurnosti. Ali je to prolazno. Stvarnost onoga što se upravo dogodilo se sliva u mene—čuvar, krv—i stomak mi se okreće od straha.

"Šta se dešava?" uspem da upitam, glas mi drhti.

Adrianova vilica se stegne dok mi upućuje pogled u slabo svetlo automobila. "Objašću ti uskoro."

"Uskoro je bilo pre dva sata" Kazem.

"Elena." Upozorava me.

"Gde idemo?" pritisnem, hitnost se diže u meni.

"Idemo u sigurnu kuću," odgovara Luca, fokusiran dok manevriše ulicama.

Grad deluje strano sada, senke se kriju u svakom uglu, svako prošlo vozilo potencijalno skriva još jednu pretnju.

Auto brzo prolazi ulicama, svaka rupa na putu trese moje nerve. Ne mogu da se oslobodim slika krvavog lobija ili bezživog čuvara iz svoje glave. Srce mi ubrzano kuca dok se udaljavamo od haosa, ali pitanja se vrte u mojim mislima poput oluje.

Pogledam Adriana. Mogu da vidim napetost u njegovim ramenima, treptaj brige u njegovim očima. Pokušava da me smiri, ali mogu osetiti težinu situacije kako pritisne i na njega.

Vožnja je tiha, a 30 minuta kasnije skrećemo u mirniju ulicu.

Auto skreće niz usku ulicu, i u daljini ugledam siluetu sigurne kuće.

Dok se približavamo sigurnoj kući, osećam kako me preplavljuje osećaj predosećaja. Ovo mesto je trebalo da bude utočište, zaklon od haosa napolju. Ali sada se čini kao kavez, zidovi se približavaju dok se pripremam da zakoračim u nepoznato.