Mračna obećanja

Chapter 60: Elena

Gledam kroz prozor, posmatrajući kako drveće prolazi u zamućenoj igri zelene i zlatne boje. Sunce počinje da zalazi, bacajući toplu svetlost.

Dok skrećemo na put koji vodi ka našoj kući, moj telefon vibrira u džepu, iznenadivši me. Izvlačim ga i vidim kako se ime Adriana pojavljuje na ekranu. Srce mi brže zakuca na tu sliku.

"Ej." kažem, trudeći se da mi glas ostane smiren.

"Gde si?" pita.

"Uskoro ću stići kući." odgovaram. Čujem ga kako proklinje ispod daha.

"Slušaj me," prekida me, ton mu je hitan. "Treba da ostaneš smirena, jasno? Ne paniči. Šta god da se desi, ne postavljaj pitanja."

"Zašto?" šapnem, nelagoda se produbljuje u mojim kostima.

"To je pitanje." Kaze.

Dok ulazimo u dvorište, duboko udahnem. Adrianov glas ponovo se čuje u mom uhu, smiren, ali ispunjen hitnošću koja mi ubrzava puls.

"Nemoj ulaziti kroz garažu. Izađi iz kola i uđi kroz glavni ulaz."

"Zašto?" Pitanje mi izleti pre nego što mogu da ga zaustavim.

"Elena. Samo uradi kako ti kažem. Važno je."

"Uh... Khail? Izaci cu ovde." kažem sa osmehom.

Vozačeve oči se okrenu prema meni u retrovizoru, ali ostaje tih. Otvaram vrata kola i izlazim, terajući sebe da dišem kroz rastuću anksioznost.

"Ne hodaj brzo," Adrianov glas krcka kroz telefon. "Ostani smirena."

Klimam glavom, iako znam da me ne može videti, i uzimam spor dah, krećući se mirnim tempom prema glavnim vratima.

Ulazim u zgradu i u lift.

"Šta se dešava?" pitam.

"Objasniću ti kasnije. Jesi li tamo?"

"Da." kažem dok se vrata otvaraju i unosim pin kod, zaključavajući lift.

"Izvadi pištolj iz moje kancelarije," naređuje Adrian. "U sefu je. Trebaš ga imati sa sobom."

"U redu," šapnem, osećajući težinu njegovih reči kako se teška spušta na moj grudni koš. Pištolj? Nikada nisam držala jedan pre.

"Rezervni ključ od kancelariji je u biblioteci. Pronađi praznu knjigu bez naslova na prvoj polici, ima crnu koricu. Ključ je unutra."

Sa srcem koje mi ubrzano kuca, ulazim unutra, vrata se zatvaraju za mnom uz tihi klik. Pronalazim knjigu, tresem je, ruke mi drhte. Ključ pada i stavljam knjigu nazad, uzimajući ključ.

Srce mi ubrzano kuca dok ga čvrsto držim, ustajem i brzo se krećem prema kabinetu. Otvaram vrata, žureći ka sefu.

"Kod za sef je 3471," govori Adrian, hitnost se uvlači u njegov glas.

Sef se otključava kada unesem kod, ruke mi drhte dok pronalazim pištolj skriven unutra. Teži je nego što sam očekivala, njegovo prisustvo je istovremeno uznemirujuće i nekako osnažujuće.

"Iđi u sigurnu sobu," naređuje Adrian. "Koristi lift. Pritisni alarm tri puta, a ekran će tražiti kod. Kod je 9265."

Bez daha trčim ka liftu, srce mi kuca.

Sama sam pre nego što pritisnem alarm tri puta.

Ekran se osvetljava, i kucam kod: 9265. Zid lifta se pomera, otkrivajući skrivenu komoru koja vodi ka drugom liftu. Duboko udahnem, pokušavajući da smirim nerve pre nego što uđem unutra.

"Tu sam."

"Dobro. Zaključaćeš vrata kodom 2612 i pritisnuti crveno dugme. To će te odvesti u sigurnu sobu."

"U redu," šapnem, srce mi ubrzano kuca dok ponavljam njegove instrukcije u mislima.

Dok se vrata lifta zatvaraju, unosim kod 2612 i pritiskam crveno dugme. Lift se pokreće, i osećam kako počinje spuštanje. Svaka sekunda izgleda kao večnost, strah teče mojim venama. Duboko udahnem, pokušavajući da se fokusiram na zadatak ispred sebe.

"Ostani smirena, Elena," Adrianov glas prekida moje misli. "Odlično ti ide."

Lift se zaustavlja, i vrata se otvaraju, otkrivajući slabo osvetljen hodnik. Izlazim, osećajući težinu pištolja u svom džepu. To je čudan osećaj osnaženosti, ali me i plaši.

"Unesi kod 6098 da otvoriš vrata sigurne sobe," naređuje Adrian, a ja ponovo klimam, iako me ne može videti.

Kucam kod, prsti mi brzo pokreću. Vrata se otključavaju uz tihi klik, i otvaram ih, ulazeći u sigurnu sobu. Soba je mala i ojačana.

Kada sam unutra, vrata se automatski zaključavaju za mnom. Naslanjam se na zid, pokušavajući da uhvatim dah. Stvarnost situacije preplavljuje me, i iznenada se osećam ranjivo, izloženo na način kakav nikada pre nisam doživela.

"Tu sam," kažem, glas mi se blago trese.

"Dobro," odgovara, njegov ton me smiruje. "Ostani tamo dok ne stignem. Kodovi se menjaju nakon svake upotrebe osim kod za glavni lift, a samo ja ih znam. Trebalo bi da budeš sigurna. Biću tamo uskoro. U slučaju da neko uđe, pucaj."

Pa, to je smirujuće.

Posle ovoliko kodova i i dalje mogućnosti da me neko pronađe postoji?

Ostajem sa Adrianom na vezi, ali ubrzo se veza prekida i poziv se završava.