S&M

Chapter 14

"Ništa" vrisnula sam kada je pao na mene.

"Ma jeli?" rekao je podrugljivim glasom.

Poljubio me je,i polako počeo spuštati svoje ruke do moje butine.Skonila sam mu ruku,čim sam čula klince u daljini,koji,kako sam ja očekivala će naleteti na nas.Pomogao mi je da se podignem i obrisala sam prašinu sa sebe.Tužnog lica me je odvezao kući,iako je htio da ostanem sa njim ovo veče,iz sto posto nekih razloga u vezi jebada sa njim.Odbila sam ga i rekla sam da trebam kući,pa je na kraju bio primoran da me odveze.U zadnjih par sati sam pomislila da nisam dovoljno dobra za njega,zato što se ponašam tako,a samo smo jednom radili 'one' stvari.Mislim da očekuje to da radimo svaki dan,ali ja baš nemam želje.Ustvari samo se plašim kako ću ispasti pred njim.Šta ako nešto pogrešim,i on se naljuti i raskine?To pitanje mi je prolazilo kroz glavu stalno dok sam se vraćala kući.Počela sam razmišljati o svim stvarima sa mojom porodicom.Trebala bih ih nazvati,da vidim kako su.Ali uvek se podsetim da su mi uvek zamerali na to što se bavim kniigama,i što volim da ih pišem.Zamerali su mi za sve što radim,mislili bi da sve što volim je šala.Zato idalje pišem usrani dnevnik kako bi nekako izbavila svoja osećanja.Ali uvek se nalazim u situaciji da mi se ceo svet sruši bez razloga.Nekako je oduvek bilo teško za mene u životu.Sve sam morala sama.Želela sam barem da nađem osobu koja će me voliti,i kojoj ću moći reći šta osećam.Ali baš sada kada sam je našla,imam strah da joj kažem,misleći da će me ostaviti.To me je uzrujalo pomalo.Zašto me je uvek strah da se otvorim osobama?Zašto nikom ne govorim svoje tajne nego se zatvorim u sebe?Zašto me je strah svega?Uvek se zatvorim u sebe,i nikom ništa ne govorim.Možda kada bi nekom rekla kako se osećam,možda bi mi bilo bolje.Nisam sigurna,ali vredi pokušat jednom u životu.Znam.Govoriću mu sve svoje tajne.To će nas učiniti jačim,ili će otići od mene.Zašto se ovoliko brinem kada znam da ako ode da nikada nije bio suđen za mene,a ako ostane..ako ostane..ostaće on...ostaće.Imala sam grozno detinjstvo,ali za njega zna samo jedan od mojih prijatelja.I to me čini ne sigurnom,zato što ne želim da ikome kaže,ali činio mi se poverljivim,a i uostalo nije nikome rekao ništa što sam mu rekla.Pogledala sam u Michaela.Idalje je vozio i izgledao kao da je duboko u mislima dok vozi,baš kao i ja.Bio je skoncentrisan.Na trenutak sam pomislila da je ljut.

"Znaš,kažu" zastao je."Šutnja je najgori vrisak" rekao je kao da mi je čitao misli."Ne pričaš mnogo,kao da nešto kriješ" dodao je.

"Ma samo razmišljam" rekla sam mu samo da mu skinem pažnju sa ove teme.

"O čemu?" pitao me je.

"O nečemu što mi se upravo dešava?" rekla sam sa velikom neželjom da pričam dalje.

"Misliš razmišljaš o tome da sediš pored milionera,koji je u isto vreme i previše zgodan?" rekao mi je dok sam osetila njegov smeh u glasu.

"Ma da naravno,a ti upravo sediš pored očajne devojke" rekla sam mu podrugljivo.

"Očajnom za čime?" rekao je ,napravivši kez i odmah sam znala o čemu misli.

"Očajna sam za time da što pre stignem kući"

Samo je se namrštio,pa onda nasmejao.Kako je bio lep kada se smije.Volim što to radi često.Popravi mi raspoloženje kada se smije.Ponovo sam ga pogledala i nasmejala se.

********************************
Čim sam došla kući,bacila sam se ma učenje pošto sam potrošila pola dana sa Michaelom.Ponovo sam zaspala,a ujutru sam se probudila kao da je atomska bomba pala na mene.Mrzela sam taj osećaj,ali sam se morala dići iz kreveta kako bi otišla na ispit.Sedela sam dvadeset minuta na krevetu,ne razmišljajući i ničemu.Samo sam zurila u zid,i ne primećivala ništa.Krenula sam da se spremam,a Michaela sam videla u kuhinji.

"Šta ti radiš ovde?" rekla sam sa uzbuđenim glasom,pošto sam bila začuđena da ga vidim.

Da li je preko noću ostao ovde?

"Jel se sećaš ičega od juče?" pitao me je.

"Samo da smo bili kod jezera,i odvezao si me kući posle toga." rekla sam sa čudnim tonom.

"Samo to" rekao mi je.

"Da..." ne znam i čemu priča,i šta se juče još desilo.