S&M

Chapter 22

Krenuli smo na planinu.

"Roditelji su me ovamo vodili kada sam bio mali" počeo je pričati."Sve je izgledalo lepše,iako je sada malo prazan."dodao je.

"Idalje izgleda lepo" rekla sam dok smo hodali kroz mali puteljak koji se se nalazio pored planina.

Počela sam da razgledam po šumi koja je stajala pored.Mogu reći da sam bila pomalo preplašena,a i drhtala sam od hladnoće.Samo sam ga sledila.

"Uvek sam išao da se šetam ovako kasno ovde,dok sam još bio trinaestogodišnjak.Nešto me je ovde uvek privlačilo i smirivalo." rekao je.

Počeo je skretati sa puta i polako smo ušli u šumu.Bilo je toliko mračno pa sam ga odlučila držati za ruku.Ruke su mu bile tople,u odnosu na moje koje su skroz bile hladne.Privila sam se uz njega.

"I gde mi sada idemo?" upitala sam ga.

"Videt ćeš kada stignemo".

Sneg je bio sve veći kako smo ulazili u šumu.Pomislila sam da ga pitam da li je ovde ikada živeo kao mali,ali nisam htjela sada da ga ispitujem,pošto sam mislila da bi zvučala pomalo dosadno,a možda bih ga i zbunila.Na trenutak sam pomislila da smo se možda izgubili u toj šumi,ali sam svatila da nismo baš se puno odmakli od puta.Imala sam osećaj da se sva ledim,i da ću uskoro postati ledenica.Ni tople ruke od Michaela nisu mi pomagale.Nos mi je se sledio a i počela sam pomalo drhtati.U sebi sam razmišljala kako grdim Michaela zato što me je izveo ovako kasno po ovolikoj zimi napolje samo da mi nešto pokaže.Počela sam se teturati kao da sam pijana,i polako bi zatvarala oči na svakih par sekundi.Spavalo mi je se,i to baš puno.Da barem sada mogu ući u onaj fini francuski krevet,i da se lepo ugrijem ispod onog porivača.Počela sam se sapletati na njegovu nogu i zbog moje nepreciznosti smo pali na hladan i grub sneg.

"Hladno,hladno,hladno" počela sam da zvokoćem zubima čim sam opipala sneg svojom golim rukama.

Uhvati me je za ruku da me podigne,i izvadio vunene rukavice iz svoga džepa.

"Nisi se mogao pre setiti da mi ih daš" rekla sam mrzovoljno dok mi je navlačio rukavice kao nekom malom detetu.

"Sve u svoje vreme"

Sve u svoje vreme?Nisam ga baš dobro shvatila,a više sam vremena pokušavala da se ugrijem tako da nisam obraćala pažnju ni na šta.Izašli smo na neko ravno polje čiji je sneg bio netaknut.U sebi sam se počela diviti od ljepote.Sneg više nije bio kao onaj mutni kao što se nalazi u nekim ulicama,ovaj je blještio kao neki dijamant i bio skroz mekan.

"Sandra" rekao je Michael okrećući se prema meni.

"Aha?" rekla sam dok sam pravila tragove sa svojim čizmama dok sam skakala po snegu kao dete.

"Mislim da smo se izgubili"rekao je.

Zastala sam.

"Šta?" rekla sam mu povišenim glasom.

Sada sam se već počela brinuti,pošto više nismo mogli ni da vidimo put kojim smo došli zato što ga je sneg zatrpao.

"Ne to je ne moguće,ti znaš ovaj put,bio si ovde kao dete,zar ne?" počela sam sve brže da govorim u strahu da će mo ostati ovde čitavo veče i smrznuti se koliko je hladno.

On je samo nastavio hodati a ja sam ostala zadivljena kako može ostati toliko smiren dok smo izgubljeni.

"Moram ti još nešto reći"

"Reci" rekla sam cvokoćajući zubima i na skoro svaki minut kihajući.