S&M

Chapter 30

Probudila sam se tačno u osam sati.Pojela sam doručak koji je bolnica pružala,a mogu reći da sam ga sa gađenjem pojela.Nisam nikada jela ništa gore.To je bila supica sa raznim začinima nabacanim unutra.Sada bi mi prijao barem jedan mafin koji je Michael juče donjeo.Sredila sam malo kosu kako ne bi ličila na strašilo kada bi izašla iz bolnice.Videla sam Michaela kako se približava mojoj sobi.

"Trebala si ustati u devet" rekao je čim me je spazio kako pročešljavam zapetljane vrhove kose.

"Ustala sam ranije kako bi se spremila i da barem ne ličim na strašilo"

"Koga briga kako izgledaš,meni si lepa baš i takva sa razbarušenom kosom" rekao mi je prolazivši mi rukom kroz kosu.

Zagrilila sam ga.Ne znam da li mu je to smetalo,ali uvek sam ga grlila i ljubila,pa možda mu je i pomalo to dosadilo.Koga briga,ja ću idalje bili naporna devojka sa kojom će morati nekako izaći na kraj.Michael je samo pokupio nekoliko stvari sa mog stolčića i stavio ih u svoj džep od pocepanih farmerki.

"Idemo?"

Samo sam pogledala u svoju pidžamu,što mu je govorilo da ne želim takva da izađem vani.

"Auto mi je ispred,nema svrhe da se obalčiš" uzeo mi je ruku i krenuo da me digne iz kreveta.

"Mogu sama" krenula sam ponovo namrštena zbog toga što ne mogu da dobijem vremena ni da se presvučem.

Svaki trenutak sam gledala u svoju pidžamu pa onda u poglede medicinskih sestara koje su mislile da sam se ja ipak trebala presvući.Svaki put kada bi me jedna od njih pogledala,došlo bi mi da kažem "Pa nije vaš dečko,zaluđenik kontrolom,i nije vaš dečko taj koji bi se svađao oko jedne pidžame,samo zato što je tvrdoglav".Ali kao i uvek,nastavila sam ćutati mirno prateći Michaela.Trebali smo uzeti nekakvo priznanje da sam puštena iz bolnice.Naravno,kao i uvek,moj zaluđenik kotrolom i gospodin 'ja sve moram uraditi kako ja hoću' odlučio se pobrinuti za ovo.Već petnaest minuta smo sjedili u čekaonici i morala sam trpeti razne starije ljude koji se žale na sve i svašta kao da oni smo imaju problema.Ne bi ni saslušali tuđe probleme,samo bi nastavili pričati o svojima.Zar im ne bi bilo lakše kada bi zadržali to u sebi,i pokušali ih sami rešiti.Pošto je Michael primetio da mi je dosadno,izvadio je svoj telefon i dao mi ga u ruke.

"Što mi daješ ovo?" prošaputala sam.

"Igraj neke igrice,vidim da ti je dosadno"rekao je najnižim tonom što je mogao,ali njegov glas je bio previše dubok,tako da se poprilično čulo.

Napućila sam se kao malo dete i nisam ni pokušala otvoriti telefon.Sada se on stvarno ponaša kao da sam dete.

"Nisam beba" oštro sam mu rekla

"Jesi moja" rekao je kezeći se.

"Stoko" ponovo sam mu prošaputala na uho.

Ipak,moje mišljenje da neću igrati igrice pošto sam odrasla osoba,brzo je se promenilo.Čim Michael nije gledao uključila bi telefon i otvorila igricu.Vreme je brzo prolazilo dok sam gledala u telefon,ne skidajući oči sa igrice.

"Nisam beba" rekao je Michael imitirajući me čim je primetio da igram igre.

"Stoko"

"Stoko" ponovo me je počeo imitirati.

"Prestani me imitirati" rekla sam mu vidjevši da neki ljudi gledaju i kikoću se.

"Prestani me imitirati" ponovo je ponovio.

"Dosadan si"

"Dosadan si" ponovo je ponovio kao jedan papagaj.

"Sandra Donovan!" čuo je se glas medicinske sestre koja nas je zvala da proverimo priznanje da sam puštena iz bolnice.

Bila sam sretna što me je ona prozvala,inače bi se Michael još više ismijao meni,i još više me imitirao.Ušla sam prva ispred njega.Izašli smo za jedno deset minuta,zato što je doktorica pre toga tražila nešto maksimum sedam minuta.

Dok smo se vozili nismo ništa pričali pošto sam ja samo gledala kroz prozor,a i nisam puno obraćala pažnju na Michaela.Svaki put Michael bi me pogledao i izdvojio krajičak osmeha za mene.

"I da li ima nešto novo u vezi tvoje firme?" pitala sam ga kako bi razbila tišinu među nama.

"Pa ima nešto što smo možda saznali"

"Pa?"

"Pa...osoba koja je provalila u moju firmu,može biti i osoba koja je podmetnula požar u tvojoj kući"

"Šta?"