J.A.

Ozbiljno sad

Dosta dugo razmišljam o prolasku vremena. I prijateljstvu. I povezanosti ta dva. Jer za prijatelja, onog pravog, moraš imati vremena.

Vreme neverovatno brzo prolazi i dok se okreneš prođe mesec, godina, decenija, život.

Ljudi su zauzeti, nikad nemaju vremena jureći za drugim stvarima :školom, poslom, navodnom karijerom novcem, momkom/devojkom, mužem/ženom, decom i tako dalje .

Ova tema mi nije došla samo tako, razmišljala sam o njoj još od kad sam videla svoju bivšu najbolju drugaricu.

Zamislite, nismo se ni javile jedna drugoj, samo klimnule glavama u prolazu.

Na neki način je razumem ali sam bila povređena. Verovatno je i ona bila.

Mislim, poznaješ nekog bukvalno od rođenja,15 godina provodiš svaki bogovetni trenutak sa tom osobom , znaš joj svaku i najmanju naviku, svaku vrlinu i manu i ne možeš zamisliti život bez te osobe. A onda je, samo odjednom više ne poznaješ, ili bar tako izgleda 'odjednom'. Ustvari je prošlo pet godina od kad si je poslednji put videla, jer niste imali vremena jedna za drugu.

U redu, otišle smo svaka na svoju stranu, različiti gradovi zbog škola, onda normalno dođe i novo društvo itd itd. Čule smo se, neko vreme smo bile baš uporne i mislile smo da ćemo održati prijateljstvo i pored svih razlika. Nekako, jedna od nas (možda i obe) u nekom trenutku je odustala.

Tužno je to. Ipak sam gotovo sva prva iskustva iskusila zajedno sa njom, odrasla sam sa njom. Nikad nisam prestala da mislim o njoj, užasno mi nedostaje svakog dana. Ali ma koliko se trudio, ne možeš nadoknaditi propušteno vreme. Ne možeš ponoviti opet ona nova, nepoznata 'prva' iskustva. Ne možeš biti tu, ako nisi bio kad si bio potreban. Onda ne možeš nazivati sebe 'prijateljem'.

To nije jedini primer za uticaj vremena, ili nedostatka istog, na prijateljstvo.

To naše društvo , bilo je ogromno, i bukvalno smo bili kao porodica. A danas, pa... bili smo zajedno za slavu sela pre neki dan, pravili roštilj i svi se skupili posle ko zna koliko godina. Bilo je užasno. Neprijatno. Ukočeno. Neprirodno. Zaboravili smo jedni druge, a verujem da smo se svi i promenili.Iako svi , ili bar većina nas, i dalje živi tamo gde i prethodnih dva'est i kusur godina.

Zato se ja trudim da uvek imam vremena za svoje prijatelje, koliko god mogu.Ma koliko obaveza imala (a imam ih i previše) bar svaki drugi dan nađem vremena za Tinu.

Ona takođe ima gomilu obaveza, možda i više od mene, ali kad dođem ona sedne sa mnom pa makar ostavila nešto što radi na pola (iako to mrzi).

Obe smo naučile, na teži način, da ti za prijateljstvo nije potrebno samo razumevanje i pažnja, sve to bez vremena za tu osobu je ništa.

Ona jedna poznata kaže : "Prijateljstvo koje je prestalo postojati, nikada nije ni postojalo" ; pa se ja zapitam da li je to tačno, da li sam 15 godina 'bacila' na nešto što nije ni postojalo? Ili je možda krivac to čuveno vreme ,koje samo proleti u sekundi, a koje nisam imala za svoju prijateljicu (ako uopšte imam pravo tako da je zovem)?

Postoje i 'oni' prijatelji (da li je to promena teme?) : koji dođu jednom u sto godina i izgleda ti kao da nikad nisu ni odlazili a onda opet odu svojim putem, ponovo se pojavljujući i nestajući sa vremena na vreme nekako ostajući 'tu negde' ceo život. Ali, jesu li to zaista prijatelji, prave osobe na koje smeš i možeš pomisliti kada nije sve tako sjajno i treba ti pomoć?

Nasuprot tome, postoje one jedinstvene retke osobe sa kojima nikad nisi bio nešto posebno blizak, a nekako odnekud su tu kad su ti najpotrebnije. U svom životu , jednu takvu osobu sam upoznala, i dalje je znam. To je ona osoba, uglavnom tiha ali uvek raspoložena i spremna da priskoči u pomoć ma koliko ličnih problema/obaveza imala . Možda nije 'Prijatelj', ali je veći prijatelj od nekih Prijatelja.

Izgleda mi je ova tema zaokupila misli više nego što sam i mislila, nisam sasvim sigurna zašto. Zbog Tamare i 'nepostojećeg' 15-godišnjeg prijateljstva? Ili jednostavno (konačno, i bilo je vreme) istinski sazrevam (mada ne bih rekla)?

Znam samo da je prijateljstvo važno.

Raspisala bih se ja još,ali svo ovo mozganje počinje da me plaši. A i moram posvetiti vreme valjda i sebi malo xD

I, eto, sad postavljam sebi sledeće pitanje : "Možeš li sam sebi biti pravi prijatelj? "

Otišla sam, dok neko ne pomisli da sam se ne-daj-Bože naprasno uozbiljila i 'odrasla'.

Ljubim.
Volim.
Specijalna.