Povratak

I Poglavlje

Pogledala sam kroz prozor. Bila sam nervozna. Tri pune godine nisam kročila u ovaj grad. I sada, dok je avion sletao, sve se polako vraćalo. Sve što sam svim snagama pokušavala da zaboravim. Ja, devojčurak od 19 godina, uplakana sedim u autobusu dok napuštam sve što sam ikada volela. Ali moralo je tako. To je bilo pametno. Otišla sam u inostranstvo da studiram i nikad se nisam pokajala. Otišla sam jer je to bio jedini izlaz koji sam sebi mogla da priuštim.

Bežala sam od praznih ulica, sivih zidova i dvoličnih ljudi. Moje odrastanje nije bilo lako. Zapravo, nikome koga poznajem nije. Odrastali smo u takvom kraju, gde su ljudi okrutni, gde ti je ulica i mama i tata i gde se kuneš u beton koji gaziš. Prošla sam sve i svašta, borbeno, u stilu kraljice. Ništa nije moglo da me upropasti i ubije.

Osim njega. Glavnog razloga zašto sam otišla. Ali sada je drugačije, promenila sam se. Postala sam hladna. Znam, hladnoća je često loša osobina, ali veoma dobro pomaže da preživiš u ovom svetu.

A ja sam dokazala sebi da mogu da preživim sve. Da sam dovoljna sama sebi. Spolja snažna, iznutra ranjiva. Smehom sam sakrivala strah, ponosom slabost. A sada, kao da su sve moje maske pucale. Kao da nisam bila spremna za povratak. Spremna za njega... Da li sam ga zaboravila? Da li ću moći da ga vidim, a da se ne raspadnem?

Ipak sam imala neki novi život. Neki ozbiljniji, odrasliji. Bez njega. Bez njegovog dečijeg osmeha i klinačkih postupaka. Sve je bilo onako kako je trebalo da bude. A da li sam bila srećna? To nije tema.