Povratak

II Poglavlje

Izašla sam iz aviona i duboko uzdahnula. Jebote. Imala sam osećaj da je čak i vazduh drugačiji ovde. Bujica uspomena me je zapljusnula odjednom i kolena su mi zaklecala. Morala sam da se uhvatim za prvi zid na koji sam naišla, da se ne bih onesvestila. Zapalila sam cigaru u nadi da će me to bar malo smiriti. Cigarete su jedina loša navika koje nisam uspela da se rešim. Zapravo, ne jedina, ali jedina vidljiva.

Oči su mi se punile suzama dok sam hodala ka taksi stajalištu. Znam, znam, pitate se zašto sam se vratila ako me to ne čini srećnom. Zato što sam ovde ostavila drage ljude, ljude koji su mi užasno nedostajali i koje nisam videla tri godine. Moji roditelji, moji prijatelji, moja sestra... Svi su bili ovde. Zbog njih sam bila spremna da prodjem kroz ovo i kroz mnogo gore stvari, ako će to značiti da ću ih videti.

Ušla sam u taksi, a glas mi je zadrhtao dok sam govorila dobro poznatu adresu. Upijala sam svaku zgradu, svaku kuću, svako drvo, svaki znak i svakog čoveka, dok smo se vozili. Zažmurila sam kada smo prešli most jer je to značilo da smo ušli u moj stari kvart. "Hajde, Ana, kukavice, možeš ti to!" - govorila sam sebi dok sam polako otvarala prvo jedno oko, pa onda drugo. Zamolila sam taksistu da ide okolo da ne bi ušao u njegovu ulicu. Bila sam skoro potpuno sigurna da bi to bilo previše.

Raspoloženje mi se naglo popravilo kada se auto parkirao ispred moje kuće. Da, kažem moje, iako već dugo nije moja kuća. Ali uvek će biti moj dom. Pozvonila sam dva puta, iz navike. Nestrpljenje je raslo u meni svakom sekundom koja je prolazila. Čula sam ključ koji se okreće u bravi, a onda se i kvaka pomerila. Na trenutak sam prestala i da dišem.

Moja majka je zaplakala istog momenta kada me je ugledala. Bacila sam joj se u zagrljaj. Toliko dugo sam čekala ovo, čekala nekoga ko će mi biti utočište i sigurna luka. Nekoga pred kim ću konačno moći da pokažem slabost. Reči nisu bile potrebne, obe smo rekle sve što je trebalo jačinom zagrljaja. Tata je posle nekog vremena došao da vidi gde je mama nestala. Njegov zagrljaj je bio čvršći, znala sam da sam mu užasno nedostajala. On je, doduše, kao i ja, uvek patio u tišini. I sa njim nikada nisam mogla da se razumem bez reči. Nemojte me shvatiti pogrešno, on bi ubio za mene, ali nije uvek bilo lako sa njim. I majka je ipak majka. Ta žena je zaslužna što sam to što jesam. Sve što sam u životu postigla dugujem njoj.

Ušla sam u kuću tresući se. Sve je bilo onako kako sam i ostavila. Moja mladja sestra je strčala niz stepenice kada mi je čula glas. Zaplakala sam kada mi se bacila u zagrljaj. Ona mi je najviše nedostajala. Koliko god da smo se svadjale oko sitnica, koliko god da me je nervirala dok smo živele zajedno, toliko sam i želela da mi udje u sobu bez kucanja, pokupi sve stvari iz ormana i beskrajno dugo moli da joj dozvolim da sedi sa mnom i mojim drugaricama. Brisala sam joj lice, jer je sad i ona plakala. Imala je 16 godina, toliko se promenila, i mrzela sam sebe što nisam bila tu da vidim to, što nisam bila tu da joj pomognem. Znam kako je kad kroz odrastanje prolaziš sam...

A ona je odrasla, činilo se preko noći, bol joj se video u očima. Stegla sam je u zagrljaj nadajući se da će joj to reći da sam konačno tu za nju.