Povratak

III Poglavlje

Nije se odvajala od mene ni sat vremena kasnije. I kada sam se konačno ispričala sa mamom i tatom i krenula u svoju staru sobu da se raspakujem, pošla je za mnom. Srce mi se steglo kada sam videla koliko je soba zapravo prazna bila. Stegla mi je ruku, kao da je znala šta osećam. Sele smo na krevet, a ona je ponovo zaplakala.

-Ej, mala, šta je bilo? - pitala sam, povlačeći je u zagrljaj.
-Ne mogu da verujem da si ovde... Toliko si mi nedostajala!

Izjedalo me je to što sam osećala da moj dolazak nije jedini razlog njenih suza. A bila sam spremna da ubijem svakog ko bi je povredio.

-Jel sigurno samo to? Niko te ne dira?
-Nee, niko ni ne sme. Luka i Nenad se dobro brinu o meni! Niko se ne usudjuje na tako nešto, znaš i sama...

Nasmejala sam se. Luka i Nenad su moja dva najbolja druga. Osobe koje su mi pomogle kad niko nije i koje su brinule za mene dok sam živela u Srbiji. Jedina stvar koju sam tražila od njih na odlasku, bila je da se brinu za Lanu, isto kao što su i za mene.

-Kaća, Tamara i Dora nekad svrate, čisto da vide jel sve okej.

Moje tri najbolje drugarice, inače. Znam ih od kad znam za sebe. One su jedine znale da dolazim, možda zato što od njih nikada i nisam znala da sakrijem nešto. Lana je spustila glavu i znala sam da mi se, ono što se upravo spremala da kaže, neće svideti.

-A i Miloš je tu... Mislim ne kao oni, ali čula sam priče. Čuva mi ledja, brine se za mene.

Grlo mi se steglo na pomen njegovog imena. Zagrizla sam usnu da bih zadržala suze. Želela sam da joj postavim milion pitanja o njemu, ali nisam bila sigurna da sam spremna da čujem odgovore. Klimnula sam glavom i progutala pljuvačku, pokušavajući da oteram knedlu koja se stvorila čim sam izašla iz aviona. Lana kao Lana, nije znala da je tu priču trebala da završi, nije znala da još uvek nisam prebolela. Ali nisam mogla da je krivim. Takvu ljubav osetiš samo jednom u životu i bilo mi je drago što nije razumela i što kroz to nije prošla.

-Njega slabo vidjam. - nastavila je- Ali mislim da se nije mnogo promenio. Kruže priče da nije imao nikog od kad si otišla...

Nije me toliko obradovala ta vest. Nadala sam se da je bar on uspeo da bude srećan. I znala sam da su sad stvari verovatno gore nego ikad.

-Pričala sam jednom sam njim, znaš, par meseci nakon što si otišla. Nisam imala pojma sa kim sam živela tolike godine! - rekla je sa osmehom.

Stresla sam se. Moja prošlost je nešto što definitivno ne bih podelila sa mladjom sestrom,a činjenica da joj je rekao bilo šta od toga naterala me je da pobesnim.

-Šta ti je rekao?! - rekla sam, vidno iznervirana.
-Hej, ne ljuti se! Samo je hteo da mi pomogne...
-Oko čega?

Bes me je prošao, sada sam bila začuđena. Lana je spustila glavu i igrala se sa prstima.

-Oko nekih mojih stvari, ništa ozbiljno... - rekla je, pokušavajući da me smiri- Pričali smo i o tebi. Rekao mi je kakva si bila, i to je učinilo da se osećam malo bolje.
-Kakva sam bila?
-Posebna. Rekao je da, i kada ti je dolazio krvavih ruku, nikada nisi ništa pitala već si i sebe isprljala dok si proveravala da li je dobro. I da bi ga na kraju zagrlila i rekla da će sve biti u redu. Bilo ti je bitno samo jedno-da u ovom životu, koliko god on trajao, imaš njega. Bila sam toliko ponosna na tebe, dok mi je to pričao.

Bol koji sam osetila nakon što je završila iznenadio me je svojom jačinom. Želela sam da se skupim u loptu i pokušam da se održim u komadu, ali nije bilo vremena za to. Mojoj sestri je trebala pomoć i morala sam da zaboravim da me je bolelo. Bar na kratko.

-Malena, to nije za ponos. Ona prošla ja nikako nije nešto čime bi trebalo da se ponosiš. I ja je se ponekad stidim...
-Ali ne treba! To je bila ljubav!
-Ljubav nije uvek dovoljna. Postoji još mnogo stvari bez kojih je nemoguće funkcionisati. Ljubav je samo početak. Shvatićeš već sve, vremenom...
-Zar ne možeš da mi kažeš?

Povukla sam je u zagrljaj.

-Ne, ne mogu. Volela bih da mogu da te sačuvam od svega lošeg na ovom svetu, ali kroz neke stvari prosto moraš da prodješ sama. Znaš kako kažu, lekcija se ne računa ako te ne zaboli. Ali najbolji savet koji ti mogu dati je: nipošto se nemoj predavati. Videćeš da do cilja ne dolaze jaki, već oni koji znaju da hodaju i polimrtvi.
-Tebi je lako to da pričaš kad ti to možeš. Ti si najjača.
-Nije istina da sam jaka. Razbijem se na hiljadu komadića, samo sam naučila da ne pravim buku.

Klimnula je glavom i tu se naša priča završila. Nadala sam se da je shvatila da nikada ne treba da bude kao ja. Da mora da bude bolje. Da svoj život  e bih poželela ni najgorem neprijatelju,  a ne ovom malom andjelu. Ali bila sam svesna da sam očekivala mnogo od 16-ogodišnjakinje koja je ostavila snove na ulici. Znala sam da je njena patnja tek počinjala jer me je užasno podsećala na mene pre nekoliko godina. A ono što me je izludjivalo, bilo je to što nikako to nisam mogla da sprečim niti da joj pomognem. Bilo je prekasno. I na jedan kratak trenutak sam se pokajala što sam otišla, prvi put posle toliko vremena.