Povratak

XXIV poglavlje

Kada je Luka otišao, nazvala sam Miloša i rekla mu da moramo ozbiljno da razgovaramo. Obećao mi je da će doći za pola sata. Tresla sam se dok sam palila cigaretu. Nisam znala kako ću mu reći, samo sam znala da nisam više mogla da ga lažem.

Ako me ostavio, onda...stresla sam se i odagnala tu misao. Nisam mogla ni da razmišljam o tome, previše je bolelo. Pokušala sam da se skoncentrišem na nešto drugo. Najgori mogući ishod, koji sam mogla da podnesem. Oprostiće mi, trebaće mu vremena da mi veruje opet, ali oprostiće mi. Boriću se za njega, za nas. Boriću se da mi veruje opet, kao što se on borio da ja verujem njemu.

Čula sam zvono na vratima i oblio me je znoj. Zašto je zvonio? Uvek je ulazio sam. Otvorila sam vrata i skoro se onesvestila.

- Ćao - rekao je Kosta.

- Moraš da ideš, ne smeš da budeš ovde, Miloš će sada doći, moraš da odeš...

Počela sam da se tresem, nisam više imala kontrolu nad svojim telom, nad svojim mislima. Imala sam histerični napad. A Kosta me je poljubio. Možda da me smiri, možda jer je zato i došao, ne znam. Ali upalilo je. Prestala sam da se tresem i pokušala da ga odgurnem, ali nije mi dozvolio. Kada sam otvorila oči, bilo je kasno. Kasno za sve. Miloš je stajao iza nas, očiju punih besa i tuge i gledao nas, stiskajući ruke u pesnice.

Sve se desilo jako brzo, nisam uspela ni da se snađem. Miloš je poleteo ka nama, uhvatio Kostu za ramena i okrenuo ga, udarajući ga tako snažno da se samo srušio. Ja nisam mogla da se pomerim. Želela sam da vrištim, da pobegnem, da kažem bilo šta, ali nisam imala glasa. Miloš je skočio na Kostu i nastavio da ga udara, a ja sam osećala da gubim svest.

-  Možeš i da me ubiješ ako hoćeš, to neće promeniti ono što ona oseća prema meni! - rekao je Kosta.

Miloš me je pogledao dok su mu se oči punile suzama. Ja sam već uveliko plakala i odmahivala glavom, još uvek nemoćna da progovorim.

- Ti...jel ga voliš? - pitao je Miloš.

Ponovo sam odmahnula glavom. On je ustao sa Koste i približio se meni. Uhvatio me je za ramena i protresao.

- Kaži mi da li ga voliš?! Izgovori to! - razderao mi se u lice.

Histerično sam plakala i odmahivala glavom, držeći ga za struk. Želela sam da mu kažem da volim samo njega, da mi je žao, da ga molim da me ne ostavi. Ali i dalje nisam mogla da progovorim. Strah me je ispunio, osećala sam ga u kostima. Uhvatila sam ga čvršće, nisam smela da mu dozvolim da ode. Jer nisam znala da li bi se ikada vratio.

- Ne mogu, Ana, pusti me, ne mogu...moram da se sklonim odavde. Uradiću nešto zbog čega ću se pokajati - rekao je, malo mirnijim tonom, a ja sam se raspala.

Nisam želela da ga pustim, ali nisam imala snage da ga zadržim. Nežno mi je sklonio ruke, gledajući me pravo u oči. Nikada u životu neću zaboraviti taj pogled. Razdirao mi je dušu. Preskočio je Kostu, koji je još uvek ležao na betonu, i otišao. Ostavio me je. Ja sam još uvek plakala i odmahivala glavom. Uspela sam da skupim toliko snage i zatvorim vrata pre nego što sam se konačno srušila. Ležala sam na hladnom parketu, dok je Kosta lupao na vrata, moleći me da mu otvorim. Nisam želela da ga vidim. Ni sada, ni nikada. Iako sam ja bila kriva. Nije smeo da me poljubi, nije smeo da dođe ovde. Nismo smeli to da uradimo. Vikala sam da ode, da ga mrzim, da mrzim sebe. Nakon toga je konačno odustao. A ja sam nastavila da ležim u hodniku i plačem, činilo se, satima. Sve dok moj organizam više nije mogao da podnese sav taj stres i umor, pa sam zaspala.