Povratak

VI poglavlje

Sedela sam ispred ogledala piljeći u svoj odraz. Hvatala me je panika. Pokušavala sam da se spremim za izlazak, ali nisam mogla. Ruke su mi se tresle i oblio me je hladan znoj. Imala sam osećaj da ću ga večeras videti. Sklupčala sam se u loptu. Zaboga, nikada mi neće biti jasno kako je uspeo da ostavi toliki trag na meni. Mislila sam da ga poznajem i nekada stvarno jesam, nekad kad je bio spreman da ubije za mene, kad me je obožavao. Ali ljudi se menjaju. Pretvore se u te neke osobe koje ne poznaješ. I sad ne znam šta je on spreman da uradi. Ni za koga. Samo znam da mi ludački nedostaje i da me boli ta njegova promena. Pobegla sam od njega jer nisam imala razlog da ostanem, a videti ga opet bilo bi kao sipati so na moju otvorenu ranu. Nisam bila čak ni sigurna da ću uspeti da održim kontrolu nad sobom. Delovao je tako na mene, često sam zaboravljala da razmišljam, da radim osnovne, egzistencijalne potrebe, kao što je disanje.

Drhtavom rukom sam stavljala maskaru kao poslednji detalj, kada se začula sirena automobila. Luka i Nenad su bili ispred. Progutala sam pljuvačku u pokušaju da oteram knedlu koja mi se stvorila. Samo da ne bude tamo. Samo da ga ne vidim.

Pokupili smo Doru, Kaću i Tamaru. Nenad je parkirao auto malo dalje jer ispred kafane nije bilo mesta. Kolena su mi zadrhtala kada sam zgazila na pločnik. Nenad me je zagrlio.

- Mačkice, jesi dobro?

- Držim se. - slagala sam, a onda se nasmejala da ga uverim.

Nije mi poverovao, znao me je bolje od toga. Zato me je čvršće zagrlio dok smo ulazili u kafanu. Bilo je prepuno poznatih faca, što me nimalo nije radovalo. Provlačila sam se kroz masu, pozdravljajući ih i lažno se smeškajući svima. Seli smo za jedan sto na kraju lokala, u samom ćošku. Mesto je bilo savršeno, cela kafana se videla odatle. Naručila sam duplu vodku i zapalila cigaretu.

A onda sam ga videla. Tačno preko puta mene, za istim takvim stolom, samo u drugom ćošku. Sedeo je sa par stalnih prijatelja, nekoliko novih i nekim devojkama. To me nije zabolelo. Zabolela me je činjenica da se posle toliko godina ništa nije promenilo. I dalje sam ga volela kao i prvog dana. Pogledi su nam se susreli. Nije izgledao iznenadjeno, što je potvrdilo moje sumnje. Rečeno mu je da sam se vratila. Želela sam da skrenem pogled, ali nisam mogla. Njegove zelene oči su me ponovo omadjijale. Ja sam u njima uvek uspevala da nadjem nešto nevino i dobro, kao kad smo bili deca. Zavrtelo mi se u glavi kada je ustao, a postalo mi je užasno muka kada sam shvatila da nam prilazi. Očiju prikovanih za njegove, molila sam se da ne zaplačem.

- Dobro veče svima. - rekao je.

Njegov poznati promukli glas izazvao je talas sete u meni. Hiljadu uspomena mi se zavrtelo u glavi preplićući se, dok se on redom javljao svima. Stao je ispred mene i pružio mi ruku. Drhtala sam povlačeći svoju ruku ka njegovoj. Lice mu se razvuklo u široki osmeh kada smo se dotakli. Sekunde su delovale kao sati. Ja sam očarano gledala u njegove oči dok me nije pustio. Tamara me je uhvatila za koleno ispod stola, da me podseti da dišem, pošto sam ponovo zaboravila.

- Ja moram da idem, ali nadam se da ćete uživati večeras. Drago mi je da sam vas video. - rekao je i pogledao me još jednom pre nego što je rukom pozvao svoju svitu i nestao.

I to je ostavilo traga. Veče je zvanično bilo upropašteno. Pokušala sam da se opustim, da uživam, ali nije mi izlazio iz glave. Oko tri ujutru, Nenad me je odvezao kući.