Povratak

IX poglavlje

Nikome nisam rekla da je zvao, niti da sam ga sinoć videla, znala sam kakve će biti reakcije. Znala sam da će mi reći ono što trenutno nisam htela da čujem. Tamara je došla par sati kasnije. Primetila je da nešto nije u redu, ali ništa nije rekla, misleći da sam tužna jer nam je sinoć prišao u kafani. Najgore od svega bilo je to što ja uopšte nisam bila tužna. Više nervozna i zabrinuta. Znala sam da ću ga videti i nije bilo potrebe za tugom. Ono što me je zabrinjavalo bila je činjenica da sam prvi put jedva pobegla od njega. Nisam bila sigurna da li ću ovaj put uopšte uspeti to. Ili ću morati da ostanem.

Nisam radila ništa posebno ceo dan. Tamara i ja smo uglavnom pričale sa Lanom. Onda je Lana izašla negde, a Dora i Kaća su došle.

- Pa, šta želiš da radimo večeras? - pitala je Dora.

- Ništa specijalno, da prošetamo ili odemo na kafu. Neću dugo, nisam baš dobro spavala sinoć. - slagala sam, po ko zna koji put od kad sam se vratila.

Osećala sam se krivom što ih lažem. Ali znala sam da mi neće dozvoliti da ponovim grešku koju sam se spremala da napravim. Poslala sam Luki poruku i on je rekao da dodjemo kod njega. Navukla sam farmerice na sebe i ispeglala kosu. Znala sam da će biti sumnjivo što se šminkam, ali nisam mogla da izadjem iz kuće kao čudo, znajući da ću se posle videti sa Milošem.

Dora je došla kolima da me spasi od pešačenja. Ona je i dalje mislila da ne želim da sretnem nikog. To i nije bilo daleko od istine, nisam želela nikog da vidim, čak ni njega, da me ne bi razotkrile.

Izuzetno me je obradovalo to što sam videla Lukinu mamu. Sa njom sam bila jako bliska. Minuti su prolazili kao sati dok sam čekala pravo vreme da krenem. Znala sam da su svi primetili da nešto nije u redu, ali niko se nije usudio da me pita. Zamolila sam Doru da me odveze kući pod izgovorom da me boli glava.

U kolima sam mu poslala poruku da sam završila, a on mi je, nakon par minuta, napisao da dodjem do panja. Skoro sam otrčala tamo kada je Dorin auto nestao u daljini. Već me je čekao. Ruke su mi se znojile i nisam mogla da skinem osmeh sa lica dok sam mu prilazila. Čula sam zvuk svog telefona, ali nije me bilo briga. Ko god da je, pričekaće. Trenutno je bio važan samo Miloš.