Povratak

XX poglavlje

Miloš je došao nekoliko minuta kasnije. Bacio se na moj krevet, a ja sam sela pored njega. Osećala sam nelagodu, iako sam pokušala da glumim opuštenost. On je menjao kanale na televizoru, a ja sam se preznojavala. Nakon krivice nastupio je stid.

- Kako si provela dan? - štrecnuo me je pitanjem.

Na trenutak sam pomislila da sve zna, da je sve gotovo, da me je neko video, da su mu javili. Paranoja je bila sledeća faza.

- Dobro. Ništa posebno nisam radila - slagala sam, hvatajući se za vrat. Žmarci su i dalje bili prisutni dok sam se sećala Kostinih dodira.

- Šta ti je, šta si se uzvrpoljila? - pitao je.

Odmahnula sam glavom. Bojala sam da ću se rasplakati ako budem progovorila. Povukao me je u zagrljaj i poljubio u glavu.

- Ja sam kriv, zar ne? - rekao je - Nisam ti rekao gde idem. Nije to što misliš, kunem se! Samo sam morao nešto da završim. Veruješ mi, jel da?

Klimnula sam glavom. Ja sam bila ta kojoj nije trebalo da se veruje. A to što je mislio da je krivica njegova, činilo je samo da se osećam još gore. Želela sam da me nema. Mrzela sam sebe zbog toga što sam mu uradila. Varala sam ga. Nikada, u svom životu, nisam uradila ništa gore od toga. I ništa, što bih sada uradila, nije moglo da popravi to. Ni da promeni.

- Bićemo mi dobro, siguran sam u to. Volim te - rekao je, grleći me čvršće.

Borila sam se sa suzama i progutala knedlu.

- I ja tebe - rekla sam i poželela da umrem.