Povratak

XVI poglavlje

Sela sam iza pulta, a on se smestio pored mene. Doneo mi je sok, sećao se koji sam volela, što me je nasmejalo.

- Pa, ajde, pričaj! Šta ima tamo, kako je?

- A znaš, nije ništa specijalno. Učim, radim, premorena sam. Jedva nadjem vremena da popijem kafu...

- Au, jadna... A jesi upoznala nekog?

- Aha, puno ljudi. Dosta su drugačiji od nas. Mentalitet valjda, ko će ga znati.

- A neki momak?

- Ne...

- Nemoj mi reći da su Nemci ružni! A Nemice?

- Ne dodju nam ni do kolena! A ti, kako si? Jesi se oženio?

- Ko, ja? Jesi normalna? Pa da razočaram sve vas, slobodne devojke!

- Uh, već sam se uplašila! Dobro ke znati da si još na tržištu. - našalila sam se.

I taman kad sam pomislila koliko je sa njim zapravo lako, crni auto se parkirao ispred radnje. Miloš je izleteo iz njega, uleteo u radnju i dotrčao iza pulta pre nego što je moj mozak uspeo da shvati šta se dešava.

Prvi šok doživela sam kad sam ga videla ispred sebe. A drugi kada sam videla krv koja se slivala niz njegovu ruku. Oduvek sam mrzela krv. Izazivala je u meni mučninu i nesvesticu. Mrzela sam njen miris, njenu boju, gorak ukus i sve što je donosila. Ali, gledajući ga, instiktivno sam krenula prema njemu. Disala sam na nos i koncentrisala se da se ne onesvestim. Morala sam da mu pomognem, on je bio važniji. Uhvatila sam ga za ruku, isprala ranu, uzela vatu i alkohol i počela da je čistim.

- Jel metak?

- Ne.

- Reci mi šta je da znam da li da počnem da paničim i odvedem te u bolnicu.

- Nož.

Ruka mi se zatresla i on je polako uhvatio. Uzeo je vatu iz moje ruke i polako me spustio na stolicu. Užasno mi se vrtelo u glavi. Od bola, straha ili panike, ne znam, nije bilo važno. Jedino što je bilo važno je da se on nikada neće promeniti. I da je ovo upravo razlog zato što sam otišla. Nisam mogla da podnesem strah koji sam osećala za njega, bol kada mi je dolazio ovakav, a ja mu ćutke čistila rane. Nisam više klinka kojoj je najvažnije da ga ima, na bilo koji način. Mora da odraste. Ili ja moram da pobegnem od njega. Kosta me je pomazio po glavi.

- Jesi dobro? - pitao je.

Miloš ga je prostrelio pogledom. To me je iznerviralo više nego što bi trebalo. Klimnula sam glavom i nasmejala se Kosti. Miloš je zavio ranu i obukao duks.

- Ne podnosi krv - rekao je Kosti i podigao me sa stolice - Ajde, idemo.

Otrgla sam ruku, a on me je nestrpljivo povukao.

- Ne možeš da voziš u tom stanju!

- Nije mi ništa! Hoću da ostanem.

- Ne budi tvrdoglava, slupaćeš ocu auto, pa ću posle ja biti kriv. Samo ću te odvesti kući, ništa više.

Ponovo me je povukao i ovaj put sam popustila. Nisam želela da Kosti napravim problem. Otrgla sam se još jednom da ga zagrlim i kažem da ću sigurno doći sutra, a onda dozvolila Milošu da me odvuče u auto.