Povratak

XI poglavlje

Probudio me je telefon. Otvorila sam oči i odma ih zatvorila, zaslepljena svetlošću. Slepo sam rukama tražila telefon po krevetu ne bi li ga isključila. A onda mi je palo na pamet da me možda zove on i odjednom svetlo nije bilo bitno. Naglo sam otvorila oči i zgrabila telefon. Nije bio on. Bila je Tamara.

- Halo? - promuklo sam rekla.

- Neću ništa da pitam, osim jesi dobro?

- Ne. Dolazak ovde je bio velika greška. Trebalo mi je još vremena.

- Šta pričaš to? Došla si da vidiš nas! Zar to nije vredno??

Ne, pomislila sam, iako sam znala koliko grozno to zvuči. Ali sreća koju sam osećala sa njima, nije mogla da parira bolu koji sam osećala trenutno. Ili bolje da kažem ponovo.

- Završiću sve sa njim još večeras. I žao mi je Tami, ali ne mogu da ostanem ovde. Stvarno ne mogu.

- Ali tako si mi nedostajala! Molim te, uradiću sve, samo nemoj da ideš! - rekla je kroz plač.

Nisam želela da je povredim. Ni nju, ni moje roditelje, ni Luku, ni Nenada. Ponašala sam se jako sebično. Šta se to sa mnom dešavalo? Nekad sam bila jaka. Najjača. Borila sam se. A sada sam jedino umela da pobegnem kao kukavica. Kao on.

Morala sam da izdržim. Da preživim. Ako ne zbog sebe, onda zbog ljudi do kojih mi je stalo. Morala sam da ostanem.

- U pravu si. Ostajem. - rekla sam odlučno.

- Stvarno? Zbog nas?

- Ako vi niste dovoljno dobar razlog, ko je?

- Hvala ti. I drži se...

- Da, potrudiću se... - rekla sam, pre nego što sam prekinula vezu.

Poslala mi je poruku nekoliko minuta kasnije.

" Slušaj me srećo, znam da je teško i znam da se plašiš. Ali ceo život je pred tobom! Ne moraš da budeš ona osoba od pre tri godine, pet meseci ili dva dana. Možeš da budeš neka nova ti. Ne duguješ prošlosti ništa. A još manje njemu... "

Bol koji sam osećala u tom trenutku činio je da bukvalno poželim da umrem. Morala sam da budem pametna i odgovorna, ali nisam želela. Želela sam da budem lakomislena i detinjasta, da ga ponovo imam na bilo koji način. Gušila sam se od suza i jecaja dok sam molila sebe da budem hrabra. Nisam bila sigurna da ću moći.

A onda sam se setila stanja u kom sam bila pre nego što sam skupila hrabrosti da odem. I moja odlučnost se vratila, više iz straha da se onaj bol ne vrati. Ovaj trenutni sam mogla da podnesem. Još uvek.

Poslala sam mu poruku da želim da ga vidim. Brzo je odgovorio da ima neke obaveze, ali da će me čekati na našem mestu večeras u 10. Bilo je tek pola šest. Nisam bila sigurna da li ću moći da se nosim sa bolom toliko dugo ili ću posustati, pa sam odlučila da spavam. To mi nije polazilo za rukom, iako sam bila slaba i umor me je savladavao. Ali bila sam previše zabrinuta da bih zaspala.

Onda sam pokušala da zapošljavam sebe da ne bih razmišljala. Složila sam svoje stvari, očistila celu sobu, rasporedila šminku, ali vreme je sporo prolazilo. Otišla sam da se istuširam, ali nisam mogla da prestanem da mislim o njemu i bol je bio sve jači, kao što sam i pretpostavljala. Nisam plakala, bila sam previše tužna čak i za to.

U pola deset sam već bila kod panja. Pokušavala sam da se saberem, da nadjem prave reči i najlakši način da mu saopštim to što sam morala. Najlakši način da se ponovo oprostim sa njim.