Povratak

XV poglavlje

Pošto sam spremila sobu, ponovo, oprala kosu i nalakirala nokte, više nisam imala šta da radim. Razmišljala sam o tome da pozovem nekog, ali odagnala sam tu misao, sećajući se jučerašnjeg ispada kod Luke. Nisam želela da brinem svoje prijatelje. Ali nisam ni mogla da budem sama, bol je bio prejak.

Baš pre nego što sam ponovo upala u stanje depresije, setila sam se Koste. Za par minuta sam bila ispred radnje. Sedeo je za pultom i nasmejao se kada me je video. Bio je sveže obrijan, kosa mu je bila podignuta gelom, a tetovaže su virile ispod preuske majice koju je nosio. Ustao je i zagrlio me. Mirisao je toliko dobro da sam na trenutak zaboravila na to koliko me je sve bolelo.

- Došla si, znao sam da me nećeš izdati!

- Naravno, ja sam pravi prijatelj!

Oboje smo se nasmejali. Volela sam Kostu. Bio je jedan od onih pozitivnih ljudi, koji su vedri i vole zabavu i uz njega je bilo stvarno teško osećati se loše. To je ujedno bio i jedan od glavnih razloga zašto sam dosta vremena provodila sa njim u toku mojih poslednjih meseci ovde. Nikada me ništa nije pitao, nije znao apsolutno ništa o mom životu, samo je bio tu, kao potpuni stranac sa kojima sam se provodila dobro i koji je delio moj smisao za humor. A to je ponekad bolje od hrpe prijatelja koji te poznaju ceo život.

Izašli smo ispred i zapalili cigarete. Nasmejao mi se ponovo i toliko je neodoljivo izgledao. Pitala sam se zašto nikada nisam probala ništa sa njim. Možda bi to promenilo neke stvari. Ali odagnala sam tu misao. Tako je kako je. A i verovatno ga nikada ne bih volela ovoliko koliko volim Miloša. I pre nego što sam uspela da osetim bol jer sam pomislila na njega, Kosta me je povukao u medvedji zagrljaj, toliko jak da sam jedva disala.

- Mnogo mi je drago što si došla!

- Joj! I meni, ali ugušićeš me čoveče!

- Uh, izvini - govorio je dok me je puštao - Pa, šta želiš da radimo? Hoćeš da ti skuvam kafu? Ili bi možda ipak neki sok?

- Ma sok je skroz okej, hvala.

- Odma' dodje!

Namignuo mi je dok je izlazio. I u tom trenutku sam shvatila da ću postati zavisna od njega, da će mi trebati kao droga, da će za mene biti nemoguće da preživim bez njega. Ne, to nije bila nikakva ljubav, niti je privlačnost uticala na to. To je samo bila činjenica da je sa njim bol bio podnošljiv. A, u ovom trenutku, ništa drugo mi ni nije trebalo.