Povratak

XXVI poglavlje

Nedelju dana nakon toga, Miloš i ja smo počeli sa pripremama za njegovu selidbu, a moj povratak. Svi su bili šokirani njegovom odlukom. U početku mi skoro niko nije ni verovao. Mislili su da sam poludela.

I meni je trebalo vremena da poverujem da je stvarno, da se dešava, da nisam sanjala ili izmislila. Jer bilo je mnogo bolje nego što sam mogla i da sanjam.

Miloš me je svakim danom ubeđivao da mi je oprostio. Počinjala sam da mu verujem. Trebaće da prođe još dosta vremena pre nego što ja oprostim sebi, doduše.

Nisam mogla da odem, a da ne popričam sa Kostom. Znala sam da sam i njega povredila. I to me je bolelo. Milošu se nije sviđala ta ideja, ali bio je svestan da neću biti mirna dok sve ne raščistim. Rekao je da mi veruje. Na kraju krajeva, nas dvoje smo odlazili, a Kosta je taj koji je ostajao ovde.

Pozvala sam ga dan pre nego što smo trebali da otputujemo. Čekao me je u parku, u blizini moje kuće. Još uvek je imao modrice na licu, od poslednjeg susreta sa Milošem.

- Ćao - rekla sam.

- Ćao - nasmejao mi se.

- Kako si?

- Modrice će proći. Za ovo drugo i nisam siguran.

- Izvini. Nisam smela da ti dajem nadu. Nisam smela da dozvolim sebi da se zanesem i povredim te. Ja sam kriva.

- Ne, oboje smo krivi. Znao sam da je moglo da se završi ovako. Šta ti je rekao, jel bio previše grub?

- Ne, nije se čak ni naljutio.

- E, jebiga. Bolji je nego što sam mislio.

Oboje smo se nasmejali.

- Kosta, ja idem sutra. Zapravo, mi idemo. Još uvek se nisam navikla na to mi - rekla sam, pravdajući se što sam ga zaboravila.

- Pristao je da ide sa tobom? - pitao je, začuđeno.

- Nije pristao, bila je njegova ideja. Našao je posao tamo. Volim ga, Kosta, stvarno ga volim. I on voli mene. Žao mi je što sam te povredila. Ti zaslužuješ bolje. Ali ne mogu protiv sebe i svojih osećanja.

- Znam. Oduvek sam znao da ga voliš. Čak sam znao i koliko. Mislim da sam se samo nadao da on ne voli tebe.

Zagrlio me je i poljubio u glavu.

- Nadam se da ćeš biti srećna, stvarno to mislim. I nemam šta da ti oprostim. Biću ja dobro. Javi se, ako ti bilo šta bude trebalo.

- Hoću, i ti isto. I, Kosta?

- Molim?

- Znaš da će mi uvek biti mnogo stalo do tebe. I da ću ti uvek želeti sve najlepše. I kada sam rekla da te mrzim, ja...

- Znam - prekinuo me je - sve znam. Nisi to mislila. Izvini što sam se samo tako pojavio tada. I što sam te poljubio.

- Sve je okej. Sada je sve okej.

Nasmejao mi se i krenuo kući. Znala sam da nikada neću moći da izbrišem to što se desilo. Znala sam koliku bol je on sigurno osećao. Ali ovo je bilo sve što sam ja mogla da uradim za njega. Mogla sam samo da se nadam da će i on naći svoju sreću. I da će mi oprostiti što ga nisam volela, onako kako mu je trebalo.