Povratak

XXIII poglavlje

Kada je otišao, strah se vratio. Nenormalan, paničan strah. Strah da će saznati šta sam uradila, da će me ostaviti. Nisam mogla da budem sama, da se sama borim sa svojim demonima. Morala sam da nekome da ispričam sve ovo što me je gušilo.

Nazvala sam Luku. Znala sam da me on neće osuđivati. On je bio jedina osoba koja bi možda mogla da me razume. Ispričala sam mu sve. Osetila sam olakšanje kada sam završila, kao da mi je ogroman teret pao sa leđa. Kao da sam, na neki način, izbacila to iz sebe.

- Možda bi trebalo da se vratiš u Nemačku - predložio je - Možda je to najbolje za tebe.

- Nema svrhe. Ništa ti ne znači što odeš, ako u sebi nosiš ono od čega odlaziš. To sam već jednom probala.

- Zašto jednostavno ne završiš sa obojicom? Mislim, cela situacija te čini nesrećnom.

- Ali Miloš me čini srećnom. Onako kako niko drugi ne može. I sav bol ovog sveta nije vredan propuštanja ove šanse. Šanse da ga imam, na bilo koji način.

- Pa šta ćeš kad budeš morala da se vratiš? Znaš da neće ići sa tobom.

O tome sam se trudila da ne razmišljam previše jer to jeste bio ozbiljan problem. A ja sam bežala od takvih problema. Drugačije nisam umela.

- Ne znam - odgovorila sam - Možda ću ostati.

- Ali uništićeš sve što si godinama stvarala! Svoju budućnost...

- Ne želim budućnost bez njega, nije mi bitna. Spremna sam svega da se odreknem.

- Da li je i on?

- Odrekao se dovoljno stvari zbog mene. Ne bih mogla da tražim i da napusti zemlju, bilo bi previše. Ne mogu ništa više da tražim od njega, sada kada sam ovo uradila.

- Mislim da malo preteruješ, on je toliko groznih stvari tebi uradio, toliko puta te je povredio. Ti si samo ovu jednu.

- Ta jedna je gora od svih njegovih zajedno! Izdala sam ga na najgori mogući način. Ako sazna, nikada mi to neće oprostiti. A ako mu ne kažem, ja neću moći da živim sama sa sobom.

- Mislim da nema pravo da ti ne oprosti nakon svega što si ti oprostila njemu. Nemoj toliko da ga kuješ u zvezde, on je sve samo ne savršen.

- Ali sada je drugačije, on je drugačiji. A Kosta...ne znam, ne želi da odustane.

- I dalje mislim da treba da se vratiš.

Nasmejala sam se. To je bila najgluplja stvar koju sam mogla da uradim. Morala sam da kažem Milošu. Koliko god da sam se plašila. Nije bilo fer prema njemu da se pravim kao da se ništa nije desilo. Desilo se. Sjebala sam. I treba da preuzmem odgovornost za to. Morala sam da mu kažem, pa makar nas to ubilo.