Povratak

IV poglavlje

Nekoliko sekundi kasnije u sobu su uletele Tamara, Kaća i Dora. Verovatno ih je mama zvala. Bacile su se na mene, a ja sam ih grlila toliko snažno da sam mislila da će mi ruke otpasti svake sekunde. Lana je izašla iz sobe, znajući da imamo toliko tema za razgovor. Mene su zapravo stvarno zanimale samo dve stvari. Moja sestra i on. A plašila sam se da pitam za oboje. Tamara me je zagrlila kada je videla da sam se zamislila, što je samo povećalo moj strah. Donosile su mi loše vesti.

- Pucaj, hajde! - rekla je Dora, sa smeškom.

- Molim? - pitala sam, iako sam znala da su me pročitale.

- Ajde, ajde, znamo da te mnogo stvari zanima.

- Pa, Lana, za početak. Nešto se dešava sa njom. Jel je pazite?

- Ništa ozbiljno, samo odrasta - rekla je Tamara - I neki klinac iz kraja. Proverile smo, ne brini. Krenula je tvojim stopama doduše. Toliko se trudila da bude kao ti da je to zapanjujuće.

- To je ono što mi se ne svidja. Ne želim da bude kao ja.

- Ni nije. Otkačila je klinca pre nego što smo uopšte popričale sa njim. Sada samo pati, ali učinila je ono što je trebalo.

- Ne znam, brinem se za nju. Odvešću je odavde čim završi školu.

- Jesi je pitala da li želi da ide?

- To je najbolje za nju. Ni ja nisam želela.

- E tu grešiš draga - rekla je Kaća - Ceo svoj život ti si želela da odeš odavde. Želela si da pobegneš. Lana nije takva. Jača je nego što je toga svesna.

Klimnula sam glavom. To me je malo umirilo. Ali i dalje sam ostajala pri tome da ću je odvesti. Zaslužila je bolju budućnost.

- I Miloš joj je dosta pomogao. Brine se o njoj, znaš, trudi se da se tvoje odsustvo ne primećuje toliko. - rekla je Dora.

- Šta je sa njim? - jedva čujno sam izgovorila.

- Nema tu mnogo da se kaže. Ostao je uz svoje drugove jer je mislio da mu je to dužnost. A došla ga je glave upravo odanost ljudima koji su ga izdali kad mu je bilo najteže.

- Ali postao je ono što je oduvek hteo - dodala je Kaća - Strah i trepet. Ojačao je.

- I nije imao nikog. - završila je Tamara, spuštajući svoju ruku na moju. Ni jedna mi nije rekla ono što me je najviše zanimalo i zbog toga je strah u meni rastao.

- A... Jel se... Jel se drogira? - mučno sam procedila kroz zube.

Sve tri su spustile glave. To me je strašno zabolelo. Iako sam ovo očekivala, deo mene se nadao da nije tako. Deo mene se nadao da je dobro, da je konačno odrastao.

- Svako mesto na vrhu sa sobom povlači i žrtve - konačno je progovorila Dora - Moraš biti svesna da se neke stvari nikada ne menjaju.

Klimnula sam glavom poslednji put, grizući usne svom snagom da ne bih zaplakala. "Neke stvari se nikad ne menjaju." Ta rečenica mi se urezala u mozak odbijajući da napusti moju glavu. Sve ovo mi je još jednom potvrdilo da je moj odlazak bio sve samo ne greška. Da sam ostala ko zna gde bih bila sada...