Povratak

XVII poglavlje

Ćutala sam celim putem, besna i povređena. Pitala sam se kako sam sebi dozvolila da me opet uvuče u svoje probleme. Kako sam sebi dozvolila da mi postane važniji od mene same. Ili je to oduvek i bio?

Nisam mogla da se nateram da ga pogledam. Samo sam želela da ode, da ne bude pored mene. Toliko mi je bola doneo, toliko puta sam mu opraštala. A sada sam samo želela da nestane. Parkirao je auto ispred moje kuće, ali nije mi vratio ključeve, što je značilo da se veče još uvek nije završilo.

- I? - rekao je konačno.

- Šta i?

- Šta radiš tamo sa onim debilom?

- To se tebe ne tiče - besno sam odvratila - i on nije debil. A ti?

- Šta ja?

- Šta radiš sa svojim životom? Dokle ćeš biti klinac?

- Opet sa tom pričom? - rekao je, vidno iznerviran.

Pogodila sam tamo gde ga je bolelo. Ali to nije bilo dovoljno. Morala sam da mu pokažem gde greši, ako sam mislila da se naša priča ikada završi. Morala sam da dokažem sebi da sam donela ispravnu odluku. Da on nije bio dobar za mene.

- Okej - uzdahnula sam - ti kažeš da me voliš?

- Da - odgovorio je, smirivajući se.

- I da ne možeš bez mene?

- Da.

- I da sam tvoj san?

Klimnuo je glavom, prestajući da me gleda. Ovo nije bilo lako ni njemu, znala sam to. Moja rana u grudima pulsirala je od bola dok sam se spremala da kažem ono što mi je stajalo u grlu od kad sam se vratila.

- Onda prestani. Prestani sve što radiš. Nađi neki normalan, legalan posao, prestani da se drogiraš, skloni se sa ulice. Odrasti. Ako to nisi mogao da uradiš zbog sebe, onda uradi zbog mene. Ako me zaista voliš toliko kao što kažeš, onda to neće predstavljati nikakav problem. Znam to, jer da ti meni nudiš sve što od mene možeš dobiti, odrekla bih se svega što imam.

Zastala sam da se smirim, jer je glas počeo da mi podrhtava. Stiskala sam ruke u pesnice toliko jako, da sam bila sigurna da će mi ostati rane. Ali to nisu bile rane koje su me brinule. On ništa nije rekao. Pogled mu je bio prikovan za volan dok je vrteo ključeve od auta po prstima.

- Svega, zarad tebe - nastavila sam - To je ljubav. A to tvoje, to nije ništa. Moglo bi da bude sve, ali ti nisi stvoren za to. Nisu stvoren da voliš. Jednostavno ne umeš.

Pružio mi je ključeve. I tim postupkom me slomio, po ko zna koji put. Bolelo je, iako sam očekivala ovakav ishod. Iznenadila sam se kolikom jačinom je bolelo. Izgleda da nada stvarno poslednja umire. Konačno me je pogledao.

- Znam dobro šta osećam - rekao je - nemoj ti da mi objašnjavaš. Znam dobro i koliko je jako. I znam samo jedan način na koji bih mogao da ti dokažem da te volim. Pustiću te. Užasno sebično bi bilo od mene da tražim da ostaneš sa mnom. Ništa ne svetu ne može da me usreći kao tvoj napredak, a to sa mnom nikada nećeš dobiti. Ja znam ko sam i znam da treba da se menjam. I bio bih spreman da uradim to zbog tebe samo kada bih znao da mogu da ti pružim bar pola od onoga što zaslužuješ. I da bih ti dokazao da te stvarno volim, puštam te. Jer je to najbolja stvar koju možeš dobiti od mene.

Gledala sam u njega bez daha, bez reči. Na neki način se jeste promenio. Toliko stvari mi je rekao od kad sam se vratila...stvari koje sam tako dugo želela da čujem. Problem je bio u tome što sam se i ja promenila. I nisam mu verovala. Znala sam ga previše dobro da bih nasela na ovo. Bio je obična kukavica, čovek bez ličnosti, bez karaktera, lažov i manipulator. I koliko god da sam ga volela, nisam mogla da dozvolim sebi da me ponovo prevari. Da mu ponovo poverujem. Uzela sam mu ključeve iz ruke.

- Mislim da je to prva pametna stvar koju si predložio od kad sam se vratila - odbrusila sam - A sada, molim te, izađi iz mog auta.

Izašao je brzo, ali nije otišao. Stajao je pored mene dok sa po torbi tražila ključeve od kuće. Kroz glavu mi je prošlo da je njegov auto ostao ispred Kostine radnje, a to nije donosilo ništa dobro. Ovako ljut i povređen mogao je da poželi da povredi njega.

- I da, želim nešto da te zamolim, ako ne tražim previše - rekla sam.

- Šta god želiš.

- Molim te nemoj da se obraćaš Kosti. To da li ja nešto imam sa njim, to je isključivo moja i njegova stvar. U svakom slučaju, on nema veze sa našom pričom i tako treba i da ostane.

Tupo me je gledao nekoliko sekundi, a onda samo klimnuo glavom. Pobedonosno sam uzdahnula kada se okrenuo, a ja pod prstima osetila ključeve.

Te noći nisam pustila ni suzu. Ali nisam ni spavala. Lagala bih kada bih rekla da nije bolelo. Bol me je razdirao, dok sam piljila u jednu tačku na plafonu. Telefon mi je zavibrirao, što me je probudilo iz obamrlog transa u koji sam upala.

"Jel sve okej? Kosta je" glasila je poruka. Jedan mali, kratkj delić sekunde osetila sam se dobro. Celo.

"Sad jeste. Izvini zbog onoga, stara, nerazrešena priča."

"Nema potrebe da se izvinjavaš, nisi ti kriva. Sudeći po njegovom besu, rekao bih da se priča završila?"

"Iskreno se nadam da ti nije ništa rekao...."

"Nije, samo je besno odjurio. Ti dolaziš sutra? Obećala si da hoćeš..."

"Naravno, ja uvek ispunim svoje obećanje!"

"Odlično onda, vidimo se sutra. Laku noć!"

"Laku noć."

Iz nekog, nepoznatog, razloga, to je bilo dovoljno da se umirim. I da zaspim. Nije bilo dovoljno da prestane da boli, ali u tom trenutku sam cenila sve što sam mogla da dobijem. Sve je bilo značajno, a posebno san.