Povratak

XIII poglavlje

Provela sam još jednu besanu noć. Ponovo sam bila toliko loše da sam jedva disala. Tamara je zvala nekoliko puta. Nisam se javila. Nisam želela da pričam o tome. A isto tako više nisam mogla da budem sama.

U takvim trenucima išla sam kod Luke. On nikada ništa nije pitao, samo je bio tu. Pokušala sam da ga nazovem, ali nije se javio, što je verovatno značilo da spava. Uzela sam tatin auto moleći se da nije zaključao vrata ili da je bar neko osim njega bio kod kuće. Usput sam stala da kupim cigare jer sam u toku noći opustošila celu kutiju. Ušla sam u prodavnicu bauljajući po torbi u potrazi za novčanikom, kad mi se neko obratio.

- Zaista nije lepo to što si došla, a nisi se javila.

Podigla sam glavu zbunjeno. Bio je to Kosta, brat Nenadove devojke. Nisam se nikada preterano družila sa njim, ali ponekad sam noću dolazila u radnju kada je radio on, a Nenad i Luka nisu bili tu. Promenio se. Sada je imao 26 godina, mnogo veća ramena i ruke nego što sam uspevala da se setim. Leva ruka mu je bila cela istetovirana i promenio je frizuru. Nisam znala mnogo o njemu, osim da je bio užasno duhovit i skretao mi je misli kada je bilo potrebno.

Potpuno sam zaboravila na njega. Ali iz nekog razloga bilo mi je izuzetno drago što ga vidim.

- Hej, izvini, sva sam u nekoj frci ovih dana!

Nasmejao mi se i zagrlio me.

- Šalim se. Drago mi je što te vidim mala!

- I meni što vidim tebe. Pa, šta ima?

- Vidiš već, sve po starom. Kako je preko?

- A nije loše, snalazim se.

- Koliko ostaješ?

- Mesec, dva.

- Vrh! Svrati sutra, treća sam.

Namignuo mi je. Uska bela majica mu je isticala svaki mišić na telu. I ovako slomljena, morala sam da priznam da je izgledao jako dobro. Odagnala sam tu misao.

- Hoću. Vidimo se! - rekla sam dok sam izlazila.

Parkirala sam se ispred Lukine kuće. Bilo je zaključano, ali otvorila mi je njegova mama. Pretpostavljala sam da sam ličila na zombija pošto me je, pre nego što je otišla na posao, pitala da li sam dobro. Pravdala sam se migrenom. Kada je otišla, ušla sam u Lukinu sobu. Spavao je sa izrazom lica onog deteta koje sam ostavila. Uvek je bio moje dete. Još uvek nisam mogla da se naviknem na činjenicu da je odrastao.

Ostavila sam torbu i sklupčala se na krevetu, pored njega. Moje "dete" me je zagrlilo svojim velikim rukama, znajući da sam ja.

- Jesi dobro? - šapnuo je.

Odmahnula sam glavom na šta me je zagrlio jače.

- Hoćeš da pričaš o tome?

Ponovo sam odmahnula glavom. Poljubio me je u glavu, a ja sam ga uhvatila za ruku. Želeo je da bude tu za mene, da me pazi, ali oči su mu se sklapale od umora, radio je celu noć. Tiho je zahrkao, ne puštajući me iz zagrljaja. Osećala sam se sigurno i nekako...mirno. Nakon par minuta sam i ja zaspala.