Povratak

XVIII poglavlje

Jutro je sa sobom donelo i kajanje. Po ko zna koji put sam se pitala da li sam dobro postupila. Bilo mi je teško da prihvatim da neke stvari jednostavno ne mogu da promenim.

Nisam mogla da nateram sebe da ustanem iz kreveta. Spoljašnji svet me je jako plašio. Razočarano sam uzdahnula kada mi je neko pokucao na vrata. Nisam mogla da se suočim sa ljudima, da odgovaram na njihova pitanja, da se pravim da sam dobro. Ćutala sam, u nadi da će pomisliti da spavam i ostaviti me na miru. Ali kvaka se pomerila i svetlost koja je dopirala iz hodnika me je zaslepela, pa sam refleksno zatvorila oči. Na zvuk zatvaranja vrata ponovo sam ih otvorila i susrela se sa parom najlepših zelenih očiju. Miloš je seo na krevet i pogledao me.

- Nisam te probudio? - rekao je.

Odmahnula sam glavom, vidno zbunjena. Još uvek nisam bila svesna da li sam se uopšte probudila, ili je ovo još jedan san.

- Okej, neću da okolišam. Našao sam posao jutros, kao što si mi rekla. Legalan posao. I završio sa svima. Nadam se da je to dovoljan dokaz - rekao je, a ja sam tupo piljila u njega. Bila sam skoro potpuno sigurna da sanjam. - Želim da budem sa tobom i volim te. I spreman sam da se odreknem svega zbog tebe.

- Ali, juče... - jedva sam uspela da izgovorim.

- Zaboravi na juče, zaboravi na sve te gluposti koje sam rekao. Volim te. To je jedino važno. Da ili ne?

Klimnula sam glavom, još uvek u šoku. Šta sam drugo mogla da uradim? Sve sumnje koje sam imala do tog trenutka, nestale su čim me je poljubio. Znala sam da ne sanjam. Nisam znala da li grešim. Ali sam čvrsto rešila da rizikujem. Jer sam ga volela. A to je jedino bilo važno.