Povratak

XXI poglavlje

Miloš je otišao u toku noći, nisam znala kada, jer sam zaspala. Nisam znala ni gde. Planirala sam da obavim jedan razgovor sa njim, čim budem završila razgovor sa Kostom. Stresla sam se pri samoj pomisli na to. Ali morala sam da prestanem sa svojim sebičlukom.

Postojao je jedan problem. Zapravo, bilo ih je mnogo više, ali ovaj me je posebno brinuo. Nisam znala da li mogu da verujem sebi u njegovoj blizini. Nisam mogla da dozvolim da se ono od prošlog puta ponovi. Nisam mogla ni da mislim o tome.

Poslala sam mu poruku da ću za pola sata biti kod njega. Odgovorio je brzo. Sela sam u auto i pokušavala da se skoncentrišem na vožnju. Srce je počelo toliko brzo da mi lupa kada sam pokucala na vrata, da mi se činilo kao da će mi iskočiti iz grudi. Otvorio je i kratko me poljubio u obraz. To me je slomilo. Zato što sam se ja upravo spremala da slomim njega.

Seo je na krevet, a ja na stolicu preko puta. Držala sam sigurnu distancu. Nisam mogla ni da ga pogledam. Nisam imala hrabrosti. Osećala sam se užasno. Ali još uvek sam osećala blago peckanje u stomaku kada bih pogledala u njegova izvajana ramena.

- I? - pitao je - Šta si odlučila?

- Ostajem sa Milošem. Izvini...ono je bila greška. Jako mi je stalo do tebe, ali to nije dovoljno.

- Lažeš - rekao je, ni ne trepnuvši.

- Molim? - zbunjeno sam upitala.

- Lažeš - ponovio je - Tu grešku bi ponovila još sto puta, ako treba.

Obrazi su mi dobili boju. Bio je upravu, ali nisam mogla to da nam uradim. Ni njemu, ni sebi, a ni Milošu. Prišao mi je i čvrsto me uhvatio za glavu. Bio mi je toliko blizu da sam mogla da osetim njegov dah na svom licu.

- Pogledaj me u oči i reci mi da nisi zaljubljena u mene i pustiću te - šapnuo je.

I konačno mi je sve postalo jasno. Volela sam Miloša, ali sam bila zaljubljena u Kostu. I on je to znao, čak i pre mene. Nisam mogla da ga slažem. Svim silama sam se borila da ga ne poljubim.

- To nije dovoljno, ni za šta - rekla sam - osim da nas oboje povredi. Njega volim. On je ceo moj život. Oboje znamo da je tako.

- Voliš i mene - rekao je, neodustajući - Ne na isti način, znam, ali on nije ceo tvoj život. Ne više. Možda je nekada i bio, ali je otišao. A sada će prosto morati da se suoči sa posledicom tog izbora. Sa mnom.

Uzdahnula sam. Znala sam da će ovo biti teško, ali nisam očekivala da će biti ovoliko teško. Nije želeo da prihvati da ga ne želim. Nije želeo da prihvati da ga nikada neću voleti kao Miloša.

- Neću odustati - nastavio je - biću tu i čekaću trenutak kada opet poželiš da me poljubiš. A znam da će se to desiti.

- Miloš ne sme nikada da sazna za to! - uspaničeno sam rekla.

- Ne brini, ja mu sigurno neću reći. Ne želim tako da te dobijem. A, uostalom, ni ne trebam vam ja da bi ga ostavila. Sam će to da uradi.

- Kosta, ja...

- Mene možda i uspeš da slažeš. Ali, kaži mi, kako ćeš slagati sebe?

- Ne mogu da ti pružim to što želiš od mene. Molim te, odustani. Ne želim da se boriš za mene.

- Ja sam ono što ti zaslužuješ i zato ne planiram da odustanem. Boriću se za tebe, dok god budem video da ima nade.

- Moram da idem - rekla sam - Molim te, razmisli dobro o ovome što radiš.

- Razmislio sam. Ovo želim.

Uzdahnula sam i krenula kući. Bio je toliko tvrdoglav, a znala sam da je u dubini duše patio. Zašto je morao da mi oteža ovo? Zašto samo nije mogao da me pusti? Ako ostavim stvari ovakve kakve jesu, hoće li to biti previše okrutno? Prema svima. Glava mi se ispunila pitanjima na koje nisam imala odgovor. Znala sam samo da ništa još nije gotovo. A ja sam jako želela da bude.